Полицијски гласник

СТРАНА 210

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 27

СТРУЧНИ ДЕО «+• ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (НАСТАВАК) Да се сведоку са овога основа забрани заклетва потребно је ово: аа) Да је сведок неистинито навео важне чињенице. Важне су чињенице оне, које су од утицаја на постојање и квалификацију дела или на кажњивост окривљеног, као н. пр. да је украђена ствар била закључана, или да се окривљени нарочито спремао на извршење дела и т. д. Да ли је једна чињеница важна или неважна одлучује суд, јер се с обзиром на разноврсност случајева не може поставити једно опште правило. бб) Да су наведене чињенице или околности неистините, т. ј. да је њихова неистинитост несумњивим доказима утврђена. вв) Да сведок није могао показати, да је то учинио из пометње, из заблуде. Закон не тражи потпун доказ за иостојање заблуде, веК само да се заблуда доведе до вероватноће, стога је и употребио израз »показати« ане » доказати (( . На све ове основе, са којих сведок не сме бити заклет, суд има да пази ио службеној дужности. Ако би се десило, да буде заклето лице које се не сме заклети, то заклетва неће вредети (први одељак § 114). Не уништава се, дакле, цео поступак, нити сведоџба, већ се само сматра као да заклетве није ни било, те се стога таква сведоџба не може у доказној вредности изједначити са заклетом сведоџбом. 2. Случајеве релативне несиособности предвиђа § 112 у другом и трећем одељку. Сем лица која се апсолутно ие могу заклети (§ 114), неће се заклињати према § 112 још и ови сведоци: а) Лица противу којих би постојала основана сумњ а, да њихов исказ, ма н под заклетвом био, не одговара истини (трећи одељак § 112). Ова лица нису апсолутно већ релативно неспособна, јер закон наређује, да се таква лица касније могу заклети, ако се сумња буде отклонила. Ове сумњиве сведоке не треба помегаати са неспособним сведоцима за заклетву ма иа које тачке § 11 4. Да ли противу једног сведока постоји основана сумња, да његов исказ не одговара истини, зависи само од оцене суда. Суд је дужан у протоколу да назначи, зашто сведока сматра сумњивим. 0 томе, који су сведоци сумњиви, види касније § 34 под 2. б) Неће се заклети ни они сведоци чији су искази без сез ног значаја (други одељак § 112). Суд је, према овоме, дужан да оцењује сваку сведоџбу, и да не допусти заклетву чим из садржине сведоџбе нађе да она није од важности за кривичну ствар, т. ј. да ни у колико не доприноси њеном решењу. Само у једном случају допушта закон, да се закуне и онај сведок, чија је сведоџба без сваког значаја, а то је, кад суд с основом држи да сведок зна о ствари сведочити, али неће да каже оно што зна (други одељак § 112). У овом случају заклетва служи као средство, којим се сведок, ако што зна, има да наведе да то и каже. Да се од оваког сведока тражи заклетва, потребно је прво, да суд има разлога или основа да посумња у истинитост његовог исказа, да нлшта ближе не зна, и, друго, да се, с обзиром на личност с.ведокову, може узети да ће он казати све што зна кад се од њега тражи заклетва. Суд, дакле, треба пажљиво овде да поступа, да"не би долазило до лажних заклетви.

Речено је раније, да реФормирана законодавства не знају за релативну неспособност сведока за заклетву, већ само за апсолутну и то у врло ограниченој мери. Овако решење потпуно одговара начелима реФормираног поступка, а наророчито начелу слободног судијеког уверења, као и начелима усмености и непосредности. Јер, ако би се допустили и основи за релативну неспособност, то значи. да би суд имао после сваке сведоџбе да оцењује и решава, да ли је она сумњива и да ли доприноси решењу кривичне сгвари или не, па да, према томе, допушта или забрањује заклетву. Овакав рад не само да би отегао поступак, него би могао изазвати и неправилне одлуке, јер суд није увек у стању одмах после испита сведока да оцени, да ли је његов испит од важности или не, јер се то понекад може видети тек кад се узме у оцену све што је на претресу било. Да је рђаво, што је наш законик усвојио и основе за релативну неспособносг, види се из гога, шго наши судови по утврђеној лракси, заклињу све сведоке изузев оних из § 114, којима је заклетва забрањена. III. Од велике је важности питање о времену заклетве. Ово нитање, опет, садржи у себи два потпитања: прво, у ком се стадијуму поступка има сведок заклети ? и, друго, кад се сведок има заклети, пре или после испита? 1. Питање о стадијуму доступка у коме се сведок има заклети законодавци решавају различито. У овоме се битно разликују реФормирана законодавства с начелом слободног судијског уверења, усмености и непосредности, од старијих законодавства с истражним начелом и теоријом законских принудних доказа. Сви реФормирани кривични поступци наређују, да се сведок ио правилу заклиње на главном претресу, а само по изузетку у генералној истрази. Заклињање на главном претресу потпуно одговара поменутим начелима реФормираног постуика, јер је у њему главнн претрес најважнији стадијум у коме се имају да прикупе сви докази за доношење пресуде. Суд може за основицу својој пресуди узети само оне доказе који су усмено и непосредно на главном претресу изнети ; према томе, као доказ може послужити само сведоџба дата на главном иретресу, па онда и заклетва мора ту бити положена. Кад суд има да донесе своју одлуку по свом убеђењу, створеном на основу доказа, онда се сви ти докази морају пред њим прикупити ; он треба и да види сведока и да га чује како кад сведочи, тако и кад се заклиње. Генерално.ј иотрази је циљ само да припреми главни претрес, а не и да дефинитивно прибере доказе. Другаче стоји ствар у законодавствима с истражним начелом и теоријом законских принудних доказа. У њима се сведоци по правилу заклињу у генералној истрази а не на главном. претресу. Ово долази отуда, што у овим кривичним поступцима генералној истрази није циљ само да припреми главни претрес, већ да потпуно истражује и кривично дело и кривца, па, по томе, да истражује и утврђује и саме доказе. Главни претрес је само понављање онога шго је у генералној истрази било, а никако није он главни стадијум у поступку. Између главног претреса и генералне истраге нема разлике односно прикупљања и важности доказа, јер се кривична одговорност оптуженог може погпуно утврдити и доказима прибављеним у генералној истрази. (наставиће ое) Д-р Бож. В. Маркови*.