Полицијски гласник

СТРАНА 212

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 27

од стране уредништва нарочито истицати побуде рецензентове, јер се оне и овако на први поглед и сувише јасно виде. Та критика није неумитна, јер није хладна; није објективна, јер има побуда; није стручна, јер нема доказа за своја тврђења; али има нечег другог: има пуно сарказма, који јој не доликује и неозбиљних реФлексија, које често прелазе у отворено заједање, с тога смо, у интересу. угледа овог листа, принуђени да протествујемо одмах у почетку свог одговора против таквог тона критике, какав се у овом листу раније није чуо. Не упуштајући се у разматрање тога, да ли пуна одговорност пада на самог г. Протића, који је злоупотребио гостопримство или на уредништво »Гласника«, које није обратило довољно пажње на такав начин критиковања у службеном лиету министарства — 1 изјављујемо, да се на те неозбиљности неКемо ни освртати, већ ћемо се само заустављати на оцењивању оних замерака, о којима се озбиљно може дискутовати. 1 ) Критика г. Протића базира, по нашем уверењу. на површном познавању самога предмета, на нетачним Фактима и неправилним закључцима, што је све последица површности, али је све то речено таквим сигурним тоном, да би сваки иоле необавештенији читалац морао доћи у сумњу, коме ће од нас двојице дати за правб, те смо због тих читалаца и принуђени да дамо овај свој одговор, јер обавештењима није потребан. Изношења г. Протићева третираћемо истим редом, којим их је и он извео. У почетку свога излагања тврди г. Протић ово: »На првом месту имамо да констатујемо, да сваки ко прочита ову књигу не може бити начисто са тим, шта је у истој превод а шта оригинал, јер ма да је писац, одмах после садржаја, означио изворе којима се служио ипак је по утврђеним правилима у пракси био дужан при даљем детаљном излагању на сваком месту назначити шта је и из кога дела узео, па би се према томе могло тачно оценити шта је лишчев оригинал. Кад то није учињено, онда нека нас извини г. Лазаревић, што морамо да изјавимо, да овакво писање по мало личи на старо посрбљавање«. Надамо се, да ће г. Протић опет са своје стране извинити, што ово његово тврђење морамо одмах огласити за потпуно безразложно и тенденциозно. Ми смо изношењем уређења и Функционисања пријавних одељења у страним полицијама, поглавито констатовали Факта на основу којих она постоје те би сумњичењу критичаревом било места, ако би могао доказати, да смо извесне ставове у књизи изнели тачно или у преводу или у изводу по тексту којег извора, — али он то није ни могао, нити може на.ћи. Он нас силом гони да изјавимо, ма да се наш карактер буни против тога, да смо добре две трећине из'ј Ова г. Лазаревићева замерка у колико се односи иа уредништво потпуно је неосновапа, пошто је г. Протић своју оцену писао под пуним потписом.

несеног материјала у нашем делу изнели по личном сазнању на пракси, јер смо у страним полицнјама личним радом хтели поцрпсти све оно, што ни најбоља књига не може дати — искуство, а тај материјал не може г. Протић ни у каквом штампаном ни писаном извору наћи, пошто је то само производ њихове дугогодишње праксе, који се преноси само на овај начин. Оригиналне, пак, наше реФлексије примећују се у књизи одмах по првој речи, а њих тек ваљда нисмо ни од куда могли да позајмимо ! У осталом, ки ћемо драге воље г. Протићу ставити на расположење сва та дела, те нека се увери какво је то »посрбљавање® било, али о тим, да то после отворено и призна. Друга замерка г. Протићева састоји се у томе, што смо међу изворима набројали и »правилник® софијског градоначелства, а на 93. стр. своје расправе тврдили, да је софијска полиција уззла за базис уређења тог свог одељења наш чланак о пријављивању становништва, штампан у »Полицијском Гласнику« почетком 1906. год. Он у томе види неку нелогичност и контрадикцију. Та ствар, међутим, није тако неразумљива ни нелогична, како се то њему чини. Наш чланак о пријављивању становништва штампан почетком 1906. год. у »Полицијском Гласнику «, служио је заиста као користан материјал и базис софијској полицији, приликом израде њиховога »правилника за службата в адреснато биро при столичното градоначелство«, о чему имамо и иисменог чризнања од секретара њихове полиције г. Недева. Тај је правилник штампан тек у јулу или августу прошле године, а поменут је као извор са простог разлога, што смо у расправи у кратким потезима навели организацију софијске полиције на томе пољу, те је било потребно, да њиме утврдимо тачност изнесених Факата. Излишно је, пак, за сваког другог, сем за г. Протића, да се напомене, како су они тај »Правилник" ипак написали према својим локалним потребама, унесавши у њ и неке одредбе, карактеристичне специјално за њихову организацију и ако су им за основ послужила уређења страних модерних полиција, које смо у свом чланку највише истицали. Када смо се у књизи својој дотакли и тих њихових особених одредаба, морали смо се позвати и на извор, — а то је све бар тако природно и јасно! У току даљег излагања износи г. Протић и овако карактеристично констатовање: »Тврдити да ово одељење може са успехом пратити рад и кретање подозривих и по јавни поредак опасних лица, то је, да не претерамо, апсурд, а кад то чини један дугогодишњи полицијски чиновник онда нам даје слику веома наивног човека, кад очекује да ће се чим се овако одељење установи, Илија Гавриловић, Станоје Богдановић, Марко Чапкун и остали зликовци и проФесионалне варалице одмах сами пријављивати полицији са својим правим именима, са заго прописаним Формуларима, на случај да дођу у Београд, ради својих операција«. Уз то наводи даље, да за таква

контролисања постоје у свима великим варошима одељења за јавну сигурност, какво у неколико има и наша управа под називом »кривично одељење®. Отворено изјављујемо одмах, да никад нисмо могли очекивати тако мало верзираности у пословима и користима од пријавног одељења код лица, које је специално студирало тај предмет. Да је г. Протић пажљивије прочитао наша излагања о уређењима појединих одељења у оним полицијама, које смо навели, видео би у свакој од њих, како смо се на овом питању нарочито задржавали и да смо свагда том приликом истицали успехе постигнуте тим послом на контролисању сумњивих лица. Говорећи о организацији тих одењења у немачким полицијама, ми смо тачно изнели колико таква одељења стоје у нераздвојној вези са »потерничком контролом« и како се ова без првог не да ни замислиги; исто смо такс^ изнели и његову везу са слпчним евиденцијама криваца код бечке и пештанске полиције. Код загребачке полиције утврдили смо и циФрама те успехе, наводећи, да је та лолиција у 1906. год. помоћу овога одељења пронашла 867 лица и словом : осам стотина шесет и седам лица , која су бпла тражена разним потерницама, а за које се у добром проценту свакако неће моћи тврдити, да су мање опасни по јавни поредак и сигурност од поменутих Гавриловића, Чапкуна и других. Том смо приликом и то нагласили, да наш детективски кор, кога у сразмери са трошковима овог одељења у Загребу прескупо плаћамо, не може ни приближно уснеха да покаже у гањању криваца и ако г. Протић тако много полаже на одељење, које они представљају. И поред свега тога г. Протић назива наше тврђење наивним и апсурдним! Да ли ће и други после овога то рећи. сумњамо ! А ради јачег доказа ми се баш нозивамо и на организацију француске полиције на овоме пољу, коју нам је и сам г. Протић у своме чланку изнео. Ко пажљиво прочита целокупан рад њен на томе послу увидеће, да су Французи та одељењазаконтролисање странаца искључиво увела у тој сврси. Па не само то, већ се ово пријавно одељење, у колико је нама познато, третира у одељку о јавној сигурности у свима збиркама полицијских наредаба и другим полицијским књигама немачке литературе, што је исто тако јак доказ, да нисмо говорили у ветар, када смо оно тврдили. А да је свакако исти случај н код Француза, види се из тога, што по г. Протићу, ту функцију пријављивања хотелских путника и других самаца врше органи јавне сигурности. Одељење за јавну сигурност допуњава ову контролу помоћу пријављивања и обратно, — то је наше тврдо уверење. Чак идемо и даље те тврдимо, да модерно одељење јавне безбедности не може ни да се замисли, нарочито по већим варошима, ако не располаже пријавним подацима о становању појединих лица и