Полицијски гласник
СТРАНА 228
ПОЛИЦИЈСКП ГЛАСНИК
ВРОЈ 29
Као што се внди само чоследње четири године показују колико толико повољне цифре пронађених учинилаца, а иначе укупни је резултат јадан. Шта више српска статистика показује једну теориски поучну појаву: што је више дела учињено, то је мање учинилаца пронађено. Парадокс, који нам казује, да само број осуђених, дакле, не даје увек праву слику криминалитета извесне земље. Сличне резултате даје нам и разматрање убистава у најширем смислу (све врсте убистава). И ту се види знатан несклад између броја убијених и броја осуђених, као што показујеова: Таблпца II
Г о д и н е
Број оеуђених
Број убијених
Од тога убијено ватреним оружјем.
1889
290
540
се
1890
336
555
1891
353
436
сЗ
1892
318
431
о
1893
203
419
еЗ 8
1894
340
564
1895
429
544
Д
1896
' 241
402
1897
403
295
1898
257
402
289
1899
234
335
230
1900
173
290
112
1901
207
329
223
1902
197
393
266
1903
146
445
210
1904
190
540
256
1905
266
600
269
И овде је један велики део учинилаца остао непронађен, премда однос није тако страшан као код паљовина. Таблица даље показује релативно врло велики број убистава ватреним оружјем у годинама, за које има податка. Средње тај број износи 60%. (ПАСТАВИЋЕ СЕ) №1. Ј. Петрови+1.
ПРИЈАВЉИВАЊЕ ОТАНОВНИШТВА код полпцијских и општинских власти
(сВРШЕТАк) Ми смо п раније, говорећп о уређењу питања о пријављивању у француској полицији, тврдили, а и сада остајемо при томе, да се при оцењивању разних начина прикупљања података мора до детаља знати: колика је радна снага употребљена за тај целокупни посао, колики су издаци за њ потребни, како јс уређен тај посао, па најзад и то, да ли би н ачин иостуаања једне био изводљив у другој држави, имајуКи на уму друкчије ирилике и разнолико државно уређење. Г. Протић, међутим, није ни једпом речп поменуо, како је у Енглеској и због чега је код њих боље; а већ за оно, што је за Француску организацију казао, видели смо, да нема велике вредности, јер се оснива на непотпупим подацима и на погрешном тумачењу усвојеног принципа пријављивања. Прематоме, њихова организација не може доћи у комбинацију,
нити може послужити г. Протићу као аргуменат све дотле, док не изнесе детаљније те добре стране. Ради потпунијег објашњења потребно је, да подсетимо читаоце на наше излагање о организацији тога посла у белгијској и женевској полпцији. Тамо смо нашли, да полиција мало има посла са прикуиљањем прпјавиих иодатака, али да је, крај свег савршенства у прикупљању (код прве то врше оиштински, а код друге Финансијски органн), тај начин прикупљања компликованији и непрактичан за наше прилике, нарочито с обзиром на уређење или боље неуређење наших општпнских власти. Као што се види, тај је прпнцип примљен у полицијама Француског идиома, а врло је вероватио, да је он нримљен и у Француској, одпосно, да је одатле и пресађен међу прве, као сродне по језику п по многим другим особипама. Тај Факат исто тако баца са свим друкчију светлост па г. Протићево тврђење, и то у толико више, што о нашим резоиовањима, приликом тог нзлагања, није проговорио ни једпе речи. Па и изнета замерка нротив генералног пријавл.ивања, као да се њпме грађани у неку руку стављају под нолицијски надзор, скроз је произвољпа. Општим се пријављивањем баш на против иде на то, да се сумњиве личности издвоје од исправних, те да се само о првима води рачун. То се види из сваког нашег реда у раснрави и ми се чудимо, да је г. Протић могао тако што да тврди. Најзад, како би се могло знати, које је лпЦе сумњиво, а које не, ако пе би постојала таква једна општа контрола, која пружа најлакше и најбоље могућности, да се власти увере у исправност својих грађана. Као што је из нашег излагања познато, суд општине београдске створио је 1891. год. одељење за пријаву становништва под називом »статистичко одељење" и да је установу овог одељења одобрила и Управа града Београда одлуком својом од 18. септембра исте године № 13496. Да бп ово одељење могло располагати потребним подацима о кретању свог грађанства, а иошто постојећи законски пропис (§ 344. кр. зак.) није потпуно нредвидео све случајеве, када појединци треба да се пријаве, суд је 31. октобра исте године издао на основу §-а 326. кр. зак. исцрпнију наредбу, којом је регулисао манипулацију пријављивања и предвидео и друге случајеве, када су појединци обавезни, да се пријаве, допуњујући тиме поменути законски пропис. За минулих 25 година београдска полиција не само да није одступила од тог свог ранијег гледишта, већ је, на против, енергично потпомагала разним својим повременим наредбама, да се нријављивање у овом ироширеном смислу одржава и извршује, што се најбоље види из њених многобројних писмених наредаба, од којих смо већи број поменули у својој књ.изи на 107. страни. То гледиште су заступали и Минпстарство Унутрашњих Дела, а последњих година и првосгепени суд, као прве надзорне власти за извиђање истуна по жал-
бама кажњених због непријава. јер у колико је нама познато они пису чипили до сада никакве примедбе на примену казне на основу тих наредаба према грађанима, који со својој обавези иису одазвали. Сва та Факта учинила су, да се не упуштамо у излншно доказивање, да ли општински суд н полицијска власт имају права, да издају такве наредбе и да оснивају такво одељење, већ да се поглавито обазремо на непотпуности тих одредаба и организације највише у административном смислу. Али г. Протић није био истог мишљења. Он је из једног нашег пасуса у расправи, који се догицао ових последњих напомена (види стр. 120.) и који гласи: »До сада код нас није постојала никоја одредба о томе, која су лица обавезна да се лријављују, а која не, те изгледа, да су сва лица у Београду дужна, да испуњавају ту обавезу. Међутим, ми из праксе знамо, да то тако не бива, а из раније иомињаних одредаба у уређеним полицијама вндели смо, да од тог правила и код њих има одступања«, — извео масу закључака супротних нашима. Он је на основу тога утврдпо, да смо погрешно разумели смисао §§ 344. н 326. крив. зак.; да нисмо схватили дух поменутих законских прописа, нарочито првог, у погледу усвојеног принципа иарциелног пријављивања и да су, према томе, сва наша излагања о начину, на који треба.да се да законска Форма одељењу за пријављивање, иогрешна као што није тачно ни наше гледиште о измени и допуни §-а 344. Нешто за то, што је овом питању дао већи значај, но што га у ствари има, а много више за то што је овом нашем размимоилажоњу основа правничко објашњење ових параграФа, морамо се потрудити, да дамо разлоге са којих му се не може одобрити, да чини овакве закључке. Он тврдп, да је наша законодавна власт усвојила принцип парциелног пријављивања, на сулрот немачком —- генералном по томе, што је наш законодавац у §-у 344. кр. зак. предвидео обавезу пријављивања само оних лица, која су дошла из другог места, а не и за стално настањене грађане. Ми смо, међутим, и ранпје тврдили, а и сада констатујемо, да те разлике у принципу генералног и парциелног пријављивања нема, да су законици свих нама познатих држава у погледу одредаба за пријављивање приближно једнаки с тога, што су у њима предвиђене одредбе генералног карактера које важе за целу земљу п да одредбе о пријављивању у извесном месту предвиђају, у колико то закон није учинио, према месним приликама н потребама дотичне полицијске или општинске власти. Доказ о томе имамо у нашем излагању полицијског уређења Немачке, АустроУгарске и др. држава, а за Француску баш у личном признању г. Протићевом у његовом нзвештају, упућеном Министарству. Што важи за њих, потпуно се може односити и на наше законодавство, јер смо убеђенн, да ни код нас нико не