Полицијски гласник

СТРАНА 242

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 31

СТРУЧНИ ДЕО -•-»-» — ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (НАСТАВАк) §• 34. Законски захтеви за доказну снагу сведоџбе. Сведоџба Ке имати доказну снагу, ако има услове које је законодавац прописао у § 229. Ти услови јесу: А. Да је исказивање учињено слободно, а не сиоразумљењем, наговором, иодмиКењем, или обеКањем, изоиачењем, или изнуђењем (т. 1 § 229). Сиоразумљење се овде састоји у претходном договору између сведока и других лигда на штету иотине. Према томе, договор два сведока, да у случају сведочења кажу праву истину, не може ни у колико ослабити доказну снагу сведоџбе. Наговор постоји онда, кад сведока наведе неки треКи, да при испиту не каже истину. Наговарање сведока да каже истину, према томе. не може ослабити сведоџбу ; исто тако и наговарање сведока да не каже истину. само ако сведок одбије то од себе. Подмићење или обеКање јесте давање или обећање користи сведоку, која га покреће, да другаче сведочи но што се ствар по његовом сонственом знању одиста догодила. ПодмиКење или обећање може одузети сведоџби доказну вредност само тада, кад се из свих околности види, да је сведок пристао да за љубав какве користи каже неистину; кад је, дакле, сведоку казивање неистине стављено као погодба за добијање користи, и сведок се на го обвезао. 1 ) Стога се нема узети да је подмиКен сваки сведок који је што узео за сведочење. Тако, ако сведок и поред тога, што је од једнога добио, сведочи на његову штету, то таква сведоџба неће изгубити доказну вредност, јер је самим садржајем сведоџбе уништен основ за сумњу. Код подмићења и обећања корист се не мора састојати само у новцу, него и у добитима друге врсге. Изоиачење је извртање значаја сведоџбе. Њиме се хоће свед.оџби да да смисао и значај који она иема. Изнуђењем се хоће, да сведок и противу своје воље каже неистину. Ако је сведок принуђен силом или претњом да противу некога сведочи, то таква сведоџба нема доказне вредности.. Сасвим је свеједно од кога долази изнуђавање, да ли од иследника, суда или трећих лица. Све су ово срества, којима се може утицати на вољу сведока. Ако ма који од тих утицаја постоји. онда је тиме створена и основана сумња да сведок неће хтети казати истину, те се стога његовој сведоџби не може иридати никаква доказна вредност. Такви су сведоци, дакле. сумњиви. Сведоџба ће имати доказне вредности само тако, ако буде дата потпуно слободно. Б. Да. је исказивање учињено ио соиственом знању, добивеном у разборитом стању, а не ио чувењу, нагађању, ;(.ретиоставци, вероватности, или само ио закључивању (т. 2 § 229). Према овоме захтеву за важност сведоџбе потребно је двоје: 1. Да сведоџба почива на соиственом знању сведока, а не на казивању трећих лица. Према томе су само неиосредни сведоци способни сведоци, јер они из непосредног извора

сазнају важне чињенице, т. ј. они их сами својим чулима непосредно опажају, те се стога с основом може држати да ће се на тај начин најпре и доћи до праве истине. Не сме бити сумње о томе, да је оно, што је сведок навео, одиста тако и било. Стога закон и не даје доказну вредност сведоџби која почива на чувењу, нагађању, претпоставци, вероватности или закључивању. Да би се могло оценити, да ли је сведок свој исказ дао но свом сопственом знању, потребно је пнтаги га о извору његовог знања (га(т 8С1еп (лае), т. ј. откуд му је познато оно што сведочи. Примети ли се из одговора на ово питање, као 1! из осталог детаљног испита, да је сведок до сазнања једне чињенице дошао посредним путем, онда се његова сведоџба има сматрати као неслособна. 2. Да је сведок до свог непосредног знања и опажања чињеница о којима сведочи дошао у разборитом отању. Ово се и по себи разуме. Јер, први од захтева за важност сведоџбе јесте способност сведока да нешто опази, да то запамти и да то после верно репродукује. Лице, које није било у разборитом стању у тренутку сазнавања или опажања, неспособно је за све то, те се његовој сведоџби пе може ни придати доказна вредност. Стога се као неспособни сведоци сматрају: а) душевно болесна лица. Ова се лица не смеју ни испитивати, а ако су испитана, испит им је без вредности (§ 91 т. 3); б) лица слабог разума или лица са врло слабим памћењем, н. пр. лица у дубокој старости; в) лица која су се у тренутку опажања налазила у стању, у коме нису била сасвим при свести, н. пр. напита лица, јако оболела лица. Б. Да је сведоџбом изреком, јасно, оиредељено, гссказано само дело или околност, о којој с&едок сведочи (т. 3 § 229). Сведоџба је јасна ако је разумљива, а оиредељена је, ако су наведене и појединости предмета на који се она односи. Навођење тих појединости врло добра је контрола за истинитост сведоџбе, а служи и као гарантија да сведоџба не садржи одговор на сугестивна питања. 1'. Да је сведок на своје исказивзње заклет (т. 4 § 229). Према томе, лица неспособна за заклетву неспособни су сведоци, чије су сведоџбе без доказне вредности. 0 неспособним сведоцима за заклетву види раније §32 11 (§114). Закон те сведоке сматра неспособним са ових разлога: 1. Они који су у иодозрењу да су извршили или учествовали у истом делу ради кога се испиту.ју (т. I § 114) неспособни су сведоци стога, што ностоји основана сумња да неће хтети казати истину, јер имају интереса да лажпо сведоче како би себе ослободили одговорности. 2. Они који су под истрагом због злочина или бешчастећих преступа нли иступа, као и они који су лресудом лишени грађанскс части, а ова им још није ловраћена (т. 2 § 114) стога, пгго се сматрају бешчасним, те се мора претпоставити да код њих нема воље за казивањем истине. Јасно је да ови разло.зи, са којих је закон сведоке под 1 и 2 учинио неспособним, нису ипак такви, да њихове сведоџбе у свима случајевима морају бити без доказнеЈвредности. Нроста околност, што је неко у подозрењу, или нтто је под истрагом ча злочин и т. д., или што је осуђеп на губитак грађанске части, не значи још да тај сведок и неће да каже истину. {наотавиће се) Д-р Бож. В. Маркови*.

') МШегтагег, Ве«ге!з1ећге 320 ; НиК, Соттеп1аг 11 9:Ј.