Полицијски гласник

СТРАНА 250

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 32

повлачило и губитак грађанске части. Вредност сведоџбе ових сведока треба судија слободно да оцењује узимајући у обзир све моменте конкретног случаја. 3. Деца испод 16 година (§ 1 1 4 т. 3) неспособни су сведоци стога, што се држи да су лакомислена, да површно пооматрају, да им оскудева моћ за правилним схватањем, и да, према томе, нису у стању да кажу праву истину. Она су, дакле, неспособна стога, што постоји основана сумња да не могу казати истину. И ако ово може бити оправдан разлог за забрану заклетве, никако то не може бити разлог да се сведоџби сваког детета испод 16 година одузме доказна вредност. Питање о томе да ли је лице испод 16 година добро посматрало као и да ли је могло правилно да схвати, јесте циаезМо Гас1л, на које. се не може дати један одговор за сва лица, јер сведоџба лица од 15 година, и ако није заклета, може бити истинитија од сведоџбе другог лица од 18 година, које је. по закону способно. Погрешно је, дакле, доказну вредност сведоџбе чинити зависном од положене заклетве. 4. Лица која су слабог разума и која нису при чистој свести (§ 114 т. 4) иеспособна су и да буду сведоци, а ако су сведочила, сведоџбе су им без вредности стога, што су неспособна да кажу истину. 5. Они који су с обвињеним у великом непријатељству. ако против њега сведоче (§ 114 т. 5) неспособни су стога, што се претпоставља да због непријатељства неће хтети да кажу истину. Ова претпоставка није довољно основана чак ни за то, да се забрани заклетва, а још мање да се на основу ње одузме сведоџби доказна вредност. Никако не значи да сваки који је у. непријатељству с обвињеним и који противу њега сведочи, говори неистину. Судија треба у сваком конкретном случају да цени, да ли је непријатељство такво да сведоку не може веровати. 6. Они који су на испиту навели важне чињенице, за које је доказано да су неистините, а не могу доказати да су то из пометње учинили (§ 114 т. 6) неспособни су стога, што је садржајем њихове сведоџбе утврђено да нису хтели казати истину. Д. Да се ни ио личности, ни ио односу сведока, ни ио садржају његовог исказа основана сумња иротиву истинитости не иојављује (т. 5 § 229). Ово значи, да сведок не сме бити сумњив, ако се хоће да његова сведоџба има доказне вредности. Основи који сведока чине сумњивим. према овоме долазе или 1) из његове личности, или 2) из односа његовог према другим лицима, а нарочито према оптуженом и приватном тужиоцу, или 3) из садржине његове сведоџбе. 1. Основи, са којих се појављује основна сумња противу истинитости сведоџбе, а налазе се у личности сведоковој, јесу: а) оскудица у иотребној снази или здрављу оних чула, којима се има да изврљш опажање каквог предмета н. пр. кад кратковиди има да сведочи о нечем што се на већем одстојању догодило, или кад наглув треба да чује нешто на већој даљини. Ако се основ за сумњу код ових сведока ничим не отклони, н. пр. увиђајем, онда су њихове сведоџбе без доказне в.редности, у противном они се изједначују са способним сведоцима. б) оскудица у душевном здрављу, због које се предмети не могу тачно да опазе. Овамо долази и знатна слабост памћења, као и»дубока старост кад се због ње не може верно да задржи у памети све оно што се опазило. Основ за сумњу

исто тако може бити и стање у коме се сведок налазио при опажању. Тако, ако је сведок био јако раздражен или мало напит, то његова сведоџба може изгубити доказну вредност. в) карактер и моралне особине сведока могу да створе основ за сумњу противу истинитости сведоџбе. Ако се утврди да је сведок јако лакомислен, или да је склон претеривању и лагању, да у својој околини не ужива глас човека коме се може веровати, онда све то може бити довољно да сведоџба таквог сведока буде без доказне вредности. Разуме се, да суд при оцени овакве сведоџбе мора бити врло обазрив, и, пре своје одлуке, мора узети у обзир и целокупну индивидуалност сведока. 2. Друга група основа, који сведока чине сумњивим, долазе из разних однос а према оптуженом или приватном тужиоцу. Ти односи у главноме јесу: а) Блиско сроство. Истина је, да ће рођак пре послушати своје осећаје, који говоре за то, да спасе свог оптуженог рођака него што ће хтети да каже истину. Али је ово само претпоставка, јер исто тако има лица, којима је дужност, да кажу истину, и светиња заклетве преча него ли добро њихових рођака, и рећи ће истину па ма и на штету рођака. Због овога се блиски рођаци и не сматрају неспособним већ само сумњивим сведоцима. Вредност сведоџбе зависиће како од степена сроства тако и од садржаја сведоџбе. Ако је сведок у ближем сроству с оптуженим, ако је у што већој зависности од њега (н. пр. син, жена, сестра и др.), и ако, најзад, сведочи у његову корист, онда је то довољно да се посумња у истинитост сведоџбе. Међутим, ако рођак изјави да хоће да сведочи и сведочи против оптуженог, то се има узети да је тиме отпао основ за сумњу, и таква сведоџба може имати доказну вредност. Рођаци се овде имају узети у смислу § 43. Сем сроства овамо долазе и нежни односи који нарочито приближавају сведока оптуженом или приватном тужиоцу, или проузрокују нарочиту захвалност, коју сведок њима дугује, н. пр. однос пупиле према стараоцу, усвојеника према усвојитељу, храњеника према хранитељу и др. Али и овде судија има још и из свих осталих околности да види, у колико има разлога да сумња у сведоџбу оваквог сведока. б) Однос зависности у коме сведок може стајати према оптуженом или приватном тужиоцу. Међу разним односима зависности нарочито се истиче однос млађег према старијем, т. ј. слуге према господару. И ако се из тога односа може да добије основ за сумњу, ипак се не може уопште за сваког млађег или слугу рећи да је сумњив сведок само због његовог односа према господару. Сви млађи нису подједнако зависни, нити је пак власт господара над млађима таква, да би се морао претпоставити утицај на млађе, или да млађи, и без тога утицаја, неће ништа казати на штету господара. У колико је сведок зависнији, рецимо ако је шегрт, у толико је сумњивији, и обратно. Сведоџба млађег биће сумњива и онда, кад би нарочите околности показивале, да би он имао да изгуби извесне користи, које су скопчане с односом према оптуженом или тужиоцу, ако би праву истину казао, н. пр. калФа који зна да за свој занат или посао не може лако наћи друго место, ако га његов господар отпусти, док се један књиговођа у каквој великој радњи, или магистар Фармације, и ако је млађи — није сумњив сведок. (наотавиће ое) Д-р Бож. В. МарковиЋ.