Полицијски гласник

БРОЈ 32

ПОЛИЦИЈ СКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 251

ЗУБИ КАО ДОКАЗ ИДЕНТИЧНПСТИ (свршетак) Кад нека личност величином и Формом своје вилице и својих зуба падне у очи зубноме лекару, онда тај моменат може бити од огромне, па и од доказне вредности за идентификовање извеснога мртваца. Необична боја и величина зуба једнога човека врло ће брзо остати у памети свакоме ономе, ко има прилике да с њиме извесно време проведе. Тако ће исто познаници врло брзо и трајно запамтити међу собом шупљине и размакнутост предњих зуба, врло много, у напред избачене секутиће или очњаке, искривљеност предњих зуба, испупченост доње вилице према горњој или абнормално израшћење горње вилице испред доње, чиме крој лица добија са свим карактеристичан израз, и још многе друге уочљиве појаве. Па. ако се у случају каквог криминалног догађаја истражни зубни лекар изјасни за тако уочљиве иојаве, њиховом се аомоКу може иреко иознаника. иокојникових са аисолутном тачношпу утврдити идентитет мртваца. У том погледу има изванредно много ознака, које саме за себе или у вези са другим моментима пружају сигурне полазне тачке. Треба се само сетити примера, да зуби код лица која се баве извесним занатима дају са свнм карактеристичне ознаке. Интересантно посматрање, које у даним случајевима допушта најважније закључке, јесте на пример, да су код људи левака зуби на левој страни чешћи него на десној; или даље, код узетога човека н. пр., зуби здраве стране, који су само у питању за жвакање, много су јаче изложени употреби. Тако исто има врло много сличних ознака у области самих вилица, које су под извесним околностима од велике важности. Горе смо 'већ поменули, да извесне болесне иојаве, које се дешавају на телу, повлаче и зубе на оштећеност и да их на извесни начин измењују. Но у каквој унутрашњој вези стоје зуби према осталом телу, може се видети из посматрања, да код неизраслости (Хтеег^луисћв), идиотизма, кретенизма, код душевних болесника и злочинаца — код свију њих вилични облик иоказује абнормалне односе. Истраживања у том правцу нису, истина, још тако обилна, али је сигурно, да овај интересантни, променљиви однос између душевног и зубног развитка постоји и да може бити користан и за криминалистичка посматрања. Природно је, да се на телу мртваца који је пао као жртва злочина, врло често могу наћи ране од уједа, које му је у борби задао убица. Ако су те ране од уједа дубоке и видно означене, може се врло лако реконструисати положај и величпна злочинчевих зуба. Па ако се они покажу као неправилни и карактеристични онда се по опаскама, које смо горе поменули, могу чинити закључци, који ће се односити на извесне личности

које имају исте телесне, а можда и душевне особености, те тако међу њима ваља потражити злочинца или бар саучесника, који је знао за дело или је у тој ствари јако сумњив. И обратно, има доста случајева да су извесне личности биле сумњиве за извесно убиство, али да ни на који други начин нису могли бити прибављени докази противу њих док се на њиховом телу нису нашле ране од уједа, чији су се трагови поклапали са зубима убијене личности. Најзад да поменемо још и то, како је од велике важности зубно-лекарска вештина у идентификовању лешева према нарочитим особеностима виличнога строја. Ваља се само сетити оне страховите катастроФе, када је пре извесног броја година у Паризу горео Добротворни Базар. Том је приликом много људи платило главом, нашав смрт у пламену. Међу изгорелим лицима налазила се и херцогиња од Алансона, али безмало са свим изгорели скелети нису пружали истражној власти могућности, да са нозитивношћу изврши идентификацију лешева. У овом је случају идентификација леша херцогињиног успела на тај начин, што је њен зубни лекар познао своје радове на зубима једнога изгорелога леша, познав у њему и све особености херцогињиних вилица, које су му приликом ранијег рада добро остале у памети. Но овај случај није једини у судској пракси. Крајем шесетих година један Енглез, по имену Повел, предузео је једну експедицију по унутрашњости Африке, али се са тога пута више није вратио. Како је оставио за собом замашну заоставштину, његовим је сродницима било много стало до тога, да његову вероватну смрт несумњиво утврде. Тога ради, путников млађи брат оде у Африку да пође трагом несталога, не би ли дошао до каквих резултата. На своме испитивачком путу да му се прилика да буде гост код једног африканског поглавице. На свечаности, која је дата њему у почаст, појавила се једна од поглавичиних жена са европским шеширом на глави, и у њему упозна млади Повел шешир своје снаје, која је такође отишла на пут у Африку заједно са својим мужем. Помоћу тако важног открића пошло му је за руком да нронађе много лобања, којесуседатирале од једног иовећег касапљења и погубљења Европљана. У једној од тих лобања нађе Повел један златом испуњен и један вештачки зуб, према чему он позна лобању свога старијега брата, те је однесе собом натраг у Енглеску. Зубни лекар, који је дотичне радове у своје време извршио, потврдио је под заклетвом, да су те вилице заиста биле несталога Повела н да је пломбирање и онај вештачки зуб производ његовога рада. Према томе исказу суд је доделио богато наслеђе законитим наследницима. Не мање је интересантан други један случај, који се такође десио у Енглеској. 1861. године буде у Лондону оптужена Елизабета Рос, под сумњом да је убила

једну стару Ирланђанку Каролину Валш. Старица је од дуже времена одбијала наваљивања оптужене, да дође к њој у госте; и тек је у августу месецу поменуте године отишла к њој. Од тога вечера ње је нестало. На питање Каролининих рођаха Елизабета јз одговорила, како је она идућег јутра отишла од ње и више се није вратила. Али син Елизабетин изјави, како је приметио, да је његова мати истога вечера, кад је Ирланђанка дошла удавила ову једнимчаршавом, и да је леш изнела из куће у једноме џаку. Ток процеса се на један пут изменио, што је једнога дана баш после убиства у близини стана оптужене стрмоглавила се једна жена и однета у болницу. Пред своју смрт рекла је само да се зове Каролина Валш и да је родом из Ирске. Тај је ®акт ишао у корист оптужене Рос, а и она је тврдила, да је та старица била њена гошћа. Слагање имена, бар по горњем исказу, поклапање места и времена било је за чуђење. Али напротив томе око двадесет сведока изјаснило се у том смислу, да је нестала Каролина Валш, била здрава и чиста, бледе коже, седе косе и да је родом била из Килкениа. Каролина Валш, онакажена, била је рђавог здравља и прљава, кожа јој је била тамне боје и била је родом из ВатерФорда. Главну пак разлику чинили су зуби. Нестала Каролина имала је потпуно очуване зубе секутиће, као што је то потпуно доказано, док онакажена Валш није имала предњих зуба, а према стању вилице утврђено је, да су јој ти зуби пре више година били испали. На тај је начин отпала свака Елизабетина тврдња и она буде осуђена на смрт. Око половине седамдесетих година прошлога века изазвао је велику сензацију догађај, у коме је угледни лекар у Сан-Франциску д-р Морис био оптужен као извршилац убиства над богаташем Блакхурном. Морис је дуже времена лечио од извесне болести Блакхурна, кад једнога дана овога са свим нестаде. Ток истраге ишао је путем, да је ту случај убиства из користољубља и по извесним околностима падне сумња на Мориса. Претрес његове куће и стана остаде без успеха., Истражна је власт ипак и даље непрестано посматрала д-ра Мориса, те после извесног времена приступи поновом, темељнијем претресу докторова стана. Том приликом нађоше у згаришту кујнске иећи поред неколико полуизгорелих костију и један вештачки необично искривљен очњак — зуб. По том призваше на саслушање једнога зубнога лекара, који је раније извршио многе оправке на зубима несталога богаташа. Блакбурн је био један оригинал. Он је на својим даљним путовањима упознао обичаје многих некултурних народа, који су силом успевали да им зуби накриво и неправилно израсту. То му је дало повода да покуша операцијом да начини себи такве зубе, али кад му је доцније испао један очњак, Блакбурн позове свога зубнога лекара и иареди му да му на то место уметне један одговарајући, вештачки искривљепи нуб.