Полицијски гласник

БРОЈ 41.

У БЕОГРАДУ НЕДЕЉА 12. ОКТОБРА 1908.

ГОДИНА IV.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊНХ ДЕЛА

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази једанпут, а ирема иотреби и више иута иедељно. Претплата ое полаже у напред, и то најмање за пола године код свију полицијских власти, и износи: 20 динара на годину за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. За иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО

КАЖЊЕН ЧИНОВНИК

Г. Радивоје Мирковић , писар среза алексиначког, кажњен је писменим укором , решењем Господина Министра Унутрашњих Дела, од 4. ов. месеца, Ш1Н9104., а за кривицу из § 43. тач. 10. а. зак. о чиновницима грађ. реда.

СТРУЧНИ ЦЕО

ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ

(НАСТАВАк) Мишљења су по овим питањима била јако подељена. Докле су једни давали негативан одговор на оба питања, дотле су други потврђивали прво а одрицали друго питање, а трећи су опет потврђивали оба питања. Противиици доказа зсновима подозрења, међу којима је било и врло угледних криминалиста (АБ姧р), замерали су му што је непоуздан. Непоузданост се састојала у томе, што се извесност, која се тражи у Кривичном Поступку, по њиховом мишљењу, може добити само на основу чулног опажања, дакле само непосредним доказима, а никако и основима подозрења, јер ови дају само вероватноћу а не и извесност. Они веле, да основ подозрења почива на претпоставкама, које могу бити и лажне, те стога, ма колико основа подозрења било, они могу дати само увећану вероватноћу, која није довољна основица за доказ. — Браниоцима доказа основима подозрења није било тешко доказати погрешност оваквог мишљења. Кад се има на уму, да је извесност такав степен уверења, у коме сви основи, који су судији познати, говоре да је нека чињеница истинита тако, да би непаметно било узети цротивно за истинито 'раније с. 13), онда је јасно да се и основима подозрења може доћи до извесности. Сем тога, не само основи подозрења, већ и непосредни докази почивају на претпоставкама, и код њих судија до извесности долази путем закључка, судија н. пр. верује признању стога, што претпо-

ставља да је истина оно што је оптужени признао. Најзад, погрешно је сваки основ подозрења сматрати као нешто потпуно изоловано тако, да кад један представља само вероватноћу, онда да и више њих морају то исто значити. Напротив, основи подозрења не даду се један од другог одвајати, те стога више њих зајодно вероватноћу могу да доведу до извесности. Докле је односно првог питања већина била мишљења да се и основи подозрења могу уврстити у ред доказа, дотле је односно другог питања било обрнуто т.ј. већина је била мишљења да се доказ основима подозрења не може изједначити у доказној снази с непосредним доказима. И ако се основима подозрења признавала доказна снага, ипак се држало, да је истина, добијена на основу непосредних доказа, поузданија од истине добијене посредним доказом. Последица оваког схватања била је та, да су законодавци забрањивали изрицање најтежих казни, смртне казне и вечитог лишења слободе, само по основима подозрења. Ово разликовање доказне снаге посредних од непосредних доказа још је и појмљиво у законодавствима с теоријом законских принудних доказа, јер је по њиховим доказним правилима лако могуће, да се и код невиног, несрећним стицајем прилика, нађе довољан број основа подозрења за осуду, и што се услед тога може десити да невин буде осуђен на смртну казну која се не да поправити. Као год што је постојала велика разлика у мишљењима у теорији, тако су се исто у томе јако разликовала и законодавства. Тако је н. пр. пруски кривични поступак и даље остао при томе, да се по основима подозрења може изрећи само изванредна а не и редовна казна. Саксонски (1838), хановерански (1822), аустријски (1803 и 1853), виртенбушки (1843), баденски (1845) и други, опет, допуштали су изрицање редовне казне. Сви су готово закони забрањивали изрицање смрте казне, а неки и казне вечитог лишења слободе. Они су се међу собом разликовали још и у томе, што су неки допуштали да се основима подозрења може доказати и биће кривичног дела и кривична одговорност оптуженог, а неки само кривичну одговорност оптуженог Сви су покушавали да законским путем регулишу доказ основима подозрења, као што је био случај и с осталим доказима. Тако су једни изречно набрајали све основе подозрења, а други су их наводили само примера ради; дељени су у