Полицијски гласник

БРОЈ 43

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 339

СТРУЧНИ ДЕО ДОКАЗ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ (НАСТАВАК) Последљи захтев за постојање овога основа подозрења јесте, да је неко таква оруђа или срества имао, начинио, набавио или наручио и трудио се да их набави. Разуме се, да прављење или набављање оруђа даје јачи основ него кад ое до њих дошло на неки други начин. И из тога, што се неко трудио, т. ј. покушао да набави срества, добијамо овај основ нодозрења, јер у таком случају из тога покушаја изводимо закључак, да их је одиста и добавио, а из овога даље, да је пзвршио кривично дело. По себи се разуме да ово прављење добављање, и т. д. мора бити у време извршења дела. в) Трећи основ лодозрења, у трећој реченици ове тачке, састоји се у томе, да се код једног лица, или у његовом обиталишту или на месту које је он определио за чување, нађу оруђа или срества која могу служити за извршење кривичног дела. Разлика између овога и претходног основа подозрења састоји се у томе, што се по нретходном не тражи да та оруђа и срества морају бити нађена код једног лица, у његовом обиталишту и т. д., као што се то тражи по овоме основу, али се, опет, код овога не гражи да је то лице оруђа нађена код њега начинило, набавило или наручило и набавити трудило се, јер се и'з простог налажења оруђа или срества закључује државина, а из тога даље да су то орућа којима је извршено кривично дело. Под изразом. »код њега« треба разумети, да се оруђе мора налазити у непосредној близини једног лица, а не баш и код њега самог. Под местом одређеним за чување предмега не треба разумети такво место, које је једно лице одредило само за чување тих оруђа, него и за чување других ствари. 2. Основ иодозрења из т. 2 § 121 налази се у садржају аисама или аисмена. Кад се из садржаја каквог писма или писмена, из природног смисла његовог, а из везе с осталим околностима мора извести закључак, да је онај који је писао, учествовао у извршењу каквог кривичног дела, онда је такво писмено основ подозрења. Под »писменим сношајем 1 ' треба разумети једно писмо сумњивог садржаја. Подозриви писмени садржај значи, да се из писмена јасно не види да је његов аутор учинилац кривичног дела, већ да се то изводи из садржаја и смисла писмена у вези с осталим околностима. Ако би писмо или писмено садржало признање, то би био основ подозрења из т. 1 § 123. Речи његовом руком нааисана треба тако разумети, да овамо долазе и писмена која извесно лице није баш својом руком писало, него их је други по његовој изречној вољи писао. 3. Трећа тачка § 121 садржи два основа подозрења. Први се састоји у томе, што се из покушаја да се неко наведе на извршење каквог злочина или преступа, који је одисга и извршен, изводи закључак да га је наговарач извршио, ако наговарање није успело, или да је он нодстрекач ако је наговарање успело. Други основ подозрења састоји се у томе, што се из тражења савета и извешћа о срествима за извршење злочина или преступа изводи закључак, да је тај имао намере да изврши то дело, а из тога опет, да га је он и извршио.

4. Основ подозрења из т. 4 § 121 састоји се у томе, што се из намере за извршењем кривичног дела изводи закључак на стварно извршење, т. ј. кад неко покаже намеру да хоће да изврши једно кривично дело, па се оно и изврши, онда из тога закл>учујемо да је он то дело и извршио. Намера да се изврши какво кривично дело изводи се : а) из иретње , или из усмених или аисмених изј ава, да се исто хоће да изврши. Претња и изјава мора имати запредмет оно кривично дело, које је одиста и извршено. Даље, претња и изјава мора бити учињена на такав начин, да о озбиљности и садржају њиховом не може бити сумње. Намера да се хоће да изврши једно кривично дело изводи се б) још и из претње каквим злом, подобним злу које је нането повређеном или оштећеном, н. пр. из претње телесном повредом код извршеног убиства. Само у овом случају онај који прети, сем овога, морао је обелоданити и јаку мржњу противу повређеног. По себи се разуме, да претња или пзјава мора претходити делу, а доказна снага овога основа подозрења зависи од размака времена између претње и извршења. 5. Основ подозрења из т. 5 § 121 састоји се у томе, што се из сличности једног лица с другим, које је повређени или који сведок опис.ао као учиниоца, изводи закључак да је то лице учинилац кривичног дела. Јер је велика реткост да су два разна лица слична у свима па и у особеним знацима, те је стога оправдан закључак, да онај, који је у свему опнсан као и учинилац, у ствари и јесте учинилац. Повређени или сведок мора учиниоца кривичног дела да опише по стасу, оделу, оружју или другим особеним знацима. Особени знаци односе се и на стас, одело и оружје и у опште на све остало што учиниоца нарочито разликује од осталих људи. Према томе, не би било довољо, кад би повређенп казао, да је учинилац средњег раста, смеђе косе и у сељачком оделу, јер то нису особени знаци по којима би се једно лице могло разликовати од осталих. Из тога, што повређени или сведок има да опише учиниоца, изилази, да су они морали опазити само извршење кривичног дела. Према томе,. не би било основа подозрења ако је сведок описао једно лице које је видео у непосредној близини места на коме је крађа извршена, и ако би оптужени у свему био сличан томе описаном лицу, ипак тај исказ сведока не би био основ подозрења против њега, јер није видео крађу, па онда није видео ни учиниоца крађе. Опис, дат од стране повређеног или оведока, мора се тачно слагати с лицем, противу кога постоји сумња да је извршило дело. Треба тражити да повређени и сведок познаду осумњичено лице кад им се покаже 1 ). 6. Основ подозрења из т. 6 § 121 састоји се у томе, што се из покушаја или из упражњавања која се односе на извршено или подобна кривична дела изводи закључак, да је онај, који је те покушаје или упражњавања чинио, одиста и учинилац кривичног дела које се догодило. И овај се основ подозрења изводи из намере да се изврши једно кривично дело, а та се намера опет огледа у покушајима и упражњавањима.

1 У нашој судској пракси било је спорно питање: да ли казивање повређеног вреди као основ подозрења из т. 5 § 121 и онда кад је оно усамљено и кад више никаквих других основа против оптуженога нема? И ако овако просто и јасно питање није могло ни по чему бити спорно, ипак је Касадиони Суд о њему морао доносиги начелну одлуку. По тој начелној одлуци, од 9. децембра 1905. Бр. 11426, исказ повређеног и сам за себе може послужити као ближи основ подозрења из т. 5 § 121. — Ову начелну одлуку* прати и једно одвојено мишљење, за које се, кад га не би било, због његовепогрешности, не би могло веровати да долази од судије Касационог Суда. По себи се разуме, да исказ оштећеног не може дати овај основ подозрења .