Полицијски гласник
г
БРОЈ 47
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
СТРАНА 373
каД
би 06, дакле, оставило држави еа вољу: хоће ли по прес уди поступити или не. Држава би онда једном руком одуЗ имала оно, што би другом давала, кад би се, истина, подвргла суђењу грађанских судова и прописима грађанског судског ххоступка, али не и егзекутивном поступку по истом законику. Како ће држава набавити новац, који је за исплату по пресуди потребан, не тиче се иротивног парничара полјто је то њена унутрашња ствар. Да по каткада државни послови могу бити ометени, ако нема новаца довољно у касама, а он се баш за рачун повериоца узапти, није истина вероватно, али је могуКно. Али из тога би пре свега само то следовало, да је од егзекуције слободан новац у касама а не држава; али ни то није тачно, да државни послови могу бити ометени, ако нема довољно новаца у касама због извршене егзекуције, јер неисплаћивање пресудом досуђеног дуга у истој је мери ометање државних послова, као и употреба узапћеног новца за друге циљеве. И шта смета држави да благајну упути на плаћање дуга, и да о овоме парничара благовремено извести У Нема сумње да се пописом и продајом узапћених држачних ствари за рачун поверилаца крњи државни углед, али то важи и за приватне дужнике, и тој непријатности крика је сама држава, која не испуњава своју обвезу по судској пресуди, и на тај начин игнорише евоје судове, управо себе саму, а не поверилац, који тражи испуњење свога, државним судовима признатога, потраживања. У осталом и сам тај Факат, што држава неће да испуни досуђено потраживање повериоцу, сам по себи, унижава углед државе, баш и да не дође до пописа и продаје државних ствари. Ово последње може само потенцирати већ постојеће унижење. У државној имовини могу се разликовати две врсте ствари: једне оу такве, да служе држави само за увећање њених прихода; од њих држава вуче користи, служи се њима и експлоатише их онако, као што би и приватно лице радило (§ 196. тач. 1. грађ. зак.), а друге су такве, да их држава као сопственик намењује јавној уиотреби или служби, не тражећи да отуда има поглавито материјалне користи. 10 ) У оне прве долазе на пр. државне зграде и остала непокретна добра и стока на овима, која она издаје под закуп или сама екснлоатише, државне железнице и Фабрике, а у ове друге: јавни друмови, јавни паркови, музоуми и галерије слика, дрг^авне зграде, у којима се налазе поједина државна надлештва и ствари у њима, које за отправљање званичне дужности служе, и ) државно оружје и војничка спрема. Ове су друге ствари, док су намењене јавној употреби или служби, узузете из правнога саобраћаја, оне су геа ех1;га соттегсшт. На њих поверилац није рачунао, кад је ступао са државом у приватно-правни одношај, на основу кога је држава осуђена на плаћање дуга. Он није могао, са разлогом, помишљати да ће се из тих ствари за своју тражбину измирпти, ако дође до егзекуције, особито, кад се има на уму, да је она прва државна имовина у сваком случају довољна за измирење поверитеља. Стоји у истини, да целокупна имовина дужникова служи као општа залога свима неосигураним повериоцнма, али само она. која је отуђива, која је намен-епа циркулацији у праином саобраћају, а не и она, која је из саобраћаја чскључена. те, докле је искључепа, не
10 ) Те ствари § 195. нашег грађ. зак. назива ((Свачије". п ) У погледу намештаја по државиим надлештвима вал>а такође разликовати ствари, које омогућавају отправљање званичне дужности, које су дакле намењене јавној служби (писаћи сто чиновника и писаћи прибор, ормани за акта и т. сл.), и ствари које су ради удобности и украса намештене (слике, прекобројне Фотеље и др.). Оне друге могу се узети у попис.
може се на друге преносити и у новац претварати. Природно је онда узети, да те стварп државне не могу бити предмет сгзекуције, а с обзиром на § 380. грађ. оуд. пост. ни предмет обезбеђења, те стога суд по званичној дужности треба да одбије тражено обезбеђење на те ствари и ако нису изрично изузете у § 471. Овде имамо однос сличан ономе, који постоји између држаоца једнога Фиденкомисног добра (§ 465. грађ, зак.) и његових поверилаца. Као што се ови не могу измирити из самога Фидеикомисног добра, већ само из његових прихода, и као што су онн с погледом на ту околност кредитирали држаоца, исто тако и државни повериоци не могу тражити попио и пролају горе споменутих државних ствари, на које нису при даваљу кредита држави нн рачунали. Пз свега овог следује, да се за рачун повернлаца државних могу узети у попис само оие држапне ствари, које држава експлоатише онако, као што и приватна пица раде.'-) То што вреди за државу, има се применити и па обвезе и ствари општина, срезова, округа н других јавних корпорација. 9. Наш законик о поступку судском у грађанским парницама садржи и другу једну празнину у погледу ствари, које не би требало да подлеже егзекуцији. То су црквенс утвари, дакле оне ствари, које су намењене вршењу божје службе и других верских обреда. Настаје сада питање : може ли поверилац, коме је црква осуђена да плати извесну суму новаца, тражити, и хоће ли извршна власт по том гражењу моћи узети у плпис црквеие утвари, ако, иаравно, у смислу § 466. црквени заступници не одреде другс ствари за измирење повариоца? По аустрнјској одредби о извршењима од 1896. године (§ 250.), а и по старом аустријском грађанском судском поступку, те ств .ри нису нодлежале егзекуцији. Исто тако наш пројекат закона о изменама и допуиама главе ХУШ грађ. суд. пост. изузима у §512. ове ствари од пописа. Као што је речено, у § 471 те ствари нису споменуте као изрично од пописа изузете. Алн нпак ја мислим да н оне не подлеже егзекуцији. Нашо се правно осећање буни при помисли, да зеленаши могу из цркве продавати путире, крстове, икопе, кандила и друге црквене утвари те, осуђујући законодавца, што није у § 471. грађ. суд. пост. изрично те ствари изузео од поииса, тражимо друге законске прописе, којима би се тај поступак забрањивао.
(НАСТАВИТ.Е СЕ
Д-р Драг. Аран-ђеловиЋ
12 ) Нема сумње да је најболЈе, да питања ове врсте буду изрично регулисана законом, што сада код нас није случај. Године 1879. донесена је је била допуна у §471., која је као § 471. а. гласила овако: «Не може се никако извршење пресуде тражити: 1. из имања државног, покретног и иепокретног и 2. из имовног права и примања државног и . На тај начин било је искључено свако принудно извршење против државе, и њој остављено на вол>у да дуг по пресуди плати. Та је пак допуна укинута 19. априла 1885. године, те сада имамо ово стање, у коме питање егзекутивне наплате против државе није у закону изрично регулисано. С обзиром на ту околност и важност самога питања унесени су ови, сасвим умесни, прописи у предлог закона о изменама и допунама грађ. суд. пост. главе XVIII о извршењу пресуда: § 512* за извршење не могу се узети у попис ове покретне ствари: 1. државне, окружне, среске и општинске ствари, које су намењене јавној потреби или служби; за тим за извршење не могу се узети у попис непокретна имања по пропису § 518. а на име 1. државна, окружна, среска и општинска имања, која су намењена јавној потреби или служби, а сматрају се као јавна добра; напослетку по § 625. изузето је од пописа државно, окружно, среско и опI штинско примање, које је законом намењено за подмиривање јавних потреба.