Полицијски гласник

СТРАНА 372

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 47

зад, да је тај нож попрскан крвљу, што чини основ подозрења из т. 9 § 121. Овде, према другом одељку § 237, постоји један основ подозрења и то из т. 1 § 121 а не три, јер сви садрже у себи исту чињеницу или околност и то: својину ножа. Јер, кад би се узело да овде има три основа подозрења, онда би једна и иста чињеница или околност: својина ножа, била узета три пута у обзир, и она би дала три основа подозрења, што је противно другом одељку § 237. Међутим, могло би се узети, да постоје три основа подозрења у случају, кад би место ножа на месту извртеног дела била нађена која друга ствар оптуженог, н. пр. марама. и кад не би крвљу био попрскан нож већ друга ствар, н. пр. кошуља оптуженог. Овде постоје три разне чињенице или околности: својина ножа, својина мараме и својина кошуље. од којих се свака само једаред узима у обзир. Овако се исто има узети да постоји један основ подозрења и у овом примеру. Ако су код оптуженог нађени предмети кривчног дела (основ подозрења из т. 8 § 121); за тим, ако је оптужени очевидно веће трошкове чинио но што му стање допушта (основ подозрења из т. 1. под в. § 122.), и ако је он ствари, подобне предметима учињеног дела тајно или много нижом ценом од њихове праве вредности продавао (основ подозрење из т. 2 под в. § 122), — то се има узети да постоји само један а не три основа подозрења, јер би се у противном једна околност или чињеница: да је оптужени имао предмете кривичног дела, три пута узела у обзир. Правило, да спаки основ подозрења мора у себи садржати нарочиту околност, односи се само на праве основе подозрења из §§ 121 и 122, а не и на непотпуне непосреднс доказе из § 123, које је закон изједначио с основима подозрења. Према томе, може се на основу једне заклете сведоџбе (т. 2 § 123) и исказа једног саучесника (т. 4. § 123.) добити потпун доказ и ако искази обојице имају за предмет исту чињеницу: извршење кривичног дела од стране оптуженог. 4 ) (наставиће се) Д-р Бош. В. МарковиЋ.

Шта ее не може увети у попие за извршење еудеких одлука? (Објашњење § 471. судског поступка у грађанским парницама.)

I. Општа посматрања. (ИАСТАВАК) 8. На реду је сада да се на овом месту позабавимо питањем: да ли се и из државних ствари може вршити егзекутивна наалата, и да ли су и које државне ствари изузете од пописа? Као што се зна, држава, као имовинско-правна личност (фискус), јесте носилац или субјекат приватно-правних "одношаја, и у овоме погледу подлежи прописима грађанскога законика (§ 19.), којим се регулишу приватно-правни одношаји. чији је начин судског остваривања прописан у законику о поступку судском у грађанским парницама (§ 1.). Као носилац приватних праваЈона остварује, по правилу, своја приватно-правна потраживања по прописима грађ. судског поступка (§ 27. тач. в. грађ. суд. пост.), и по њима се и 4 ) ВиЦ, Соттеп1аг, II 130.

онда поступа, кад је држава тужена страна у приватноправном спору. Из тога онда следује, да се, у начелу. и у егзекутивном поступку има поступити према држави онако, како се и према другим дужницима поступа. То пак значи да се и државне ствари и приватно-правна примања ,а ) могу у попис узети за извршење судске одлуке, 8 ) пошто законик о лоступку судском у грађанским парницама не прави у томе погледу разлику између физичких лица и државе и осталих правних лица, веК само у§ 1. садржи одредбу, да »овај законик прописује правила, по којима ће се приватна права/ а ) у грађанским парницвма на суду тражитп, бранити, доказивати, обезбеђивати, с.удити и иресуђена извршивати (< . Кад, дакле, држава као парнична страна наплаћује своја потраживања према појединцима по прописнма грађанског судског поступка, онда мора ове прописе респектовати и онда, кад она у парници подлегне, па се извршење пресуде против ње тражи. И у литератури ово је питан.е начисто изведено. Писци се, великом ве^ином, 9 ) слажу у томе, да се и против државе има вршити егзекуција по прописима грађанског судског поступка [В. Ро11ак, Куз1;ет стр. 21. и сл,]. Међутим судска пракса у Аустрији стоји на гледишту, да држава не подлежи егзекутивној наплати, и ако се према њој може издејствовати по прописима грађан.Рсуд. поступка осуда на плаћање дуга. То су гледиште заступали судови и пре доношења данашњег законика о поступку судском у грађан. парницама од 1896. године, кад је, дакле, важио стари законик, по коме је наш израђен, а и после доношења новог законика. Само пак питање није изрично регулисано ни у старом ни у новом законику, па, наравно, ни у нашем законику о поступку судском. Разлози судова за овако мишљење у главноме су ови 9а ): Јавни интереси забрањују, да се допусти егзекуција против државе због новчаних потраживања, јер је новац у касама одређен за извесне циљеве, и кад би се он, противно своме опредељењу. употребио, на основу извршене егзекуције, за друго што, онда би то ометало државне послове; не може се, према томе, мислити, да је законодавац у одредби о извршењима хтео жртвовати ове државне интересе интереоима појединих поверилаца, особито, што би ово жртвовање било с тога, да би поверилац одмах дошао до наплате, не обзирући се на прописе о издавању новаца из каса. Против ових разлога сасвим умесно вели горе цитирани писац: држава се, по аустријском судском поступку, (а то исто важи, као што смо видели, и за наше право) појављује у парници као парнична страна, и кад има способности да то буде, онда је конзеквентно, да буде обвезник и у егзекутивном поступку. И ово је сасвим правично. Јер каке би велике користи отуда било, што би се држава могла тужити суду, кад се она не би могла у егзекутивном поступку принудити на плаћање по осуди, Дакле не и она, која држава наплаћује не на основу некога приватно-правног односа, већ, као највиша власт, на основу јавно-правног односа. Не може се дакле узети у попис државно потраживање пореза, царина, новчаних казни и др., али може потраживање државно према другоме из уговора куповине и продаје, закупа, по тестаменту, поклону и др. 8 ) У члану 177. Устава стоји, истина, да се само законом може државно имање отуђивати или оно и његов приход заложити или иначе оптеретити, али то важи само за вољна отуђења, залагања и оптерећења, која, дакле, држава хоће сама да предузме, а не и за иринудна, као што. је отуђење у егзекутивном поступку и стварање заложног права средством пописа — § 469. грађ. суд. пост. 8а ) А не казује се чија, дакле не означује се само приватна права (( појединаца». 9 ) Противно ^еитапп, Котшеп1;аг г. Е. О. стр. 93. 9а ) В. Ро11ак, н. н. и. стр. 23.