Полицијски гласник

ВРОЈ 47

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 371

Очигледно је, да је овако мишљење Касадионог Суда у свему погрешно. То је, у осталом, и Апелациони Суд у својим противразлозима потпуно и јасно доказао, да је необјашњиво, како је после тога Касациони Суд у општој седници могао остати при првом мишљењу. Нетачно је то, да је доказивање више основа подозрења једним доказним среством противном другом одељку § 237, јер ово законско наређење никакве везе нема с доказивањем истинитости основа подозрења. Оно само говори о томе, какав треба да буде основ подозрења па да се узме за доказ. На име, оно наређује, да сваки основ подозрења мора у оеби садржати нарочиту околноот, т. ј. да мора почивати, на својој засебној чињеници, и да се, према томе, једна. околност или чињеница може само једанаут узети у обзир и да она због својих разних односа не може дати више основа подозрења (о овоме више даље под 3). Од овога је сасвим одвојеао и различито питање, чиме и како ;се може .гдоказивати основ подозрења. 0 томе говори § 239, и ми смо раније видели да се основи подозрења могу доказати свима доказним срествима. Већ из тога, што закон иије забранио, да се једним доказним среством доказује више основа подозрења, даје се извести да је то допуштено. Сем тога, не види се ниједан разлог, зашто да два основа подозрења не треба узети доказаним једним доказним среством, кад сваки од њих, сам за себе узет, и јесте и сматра се да је доказан. Необјашњиво је, дакле, зашто н. пр. кад оптужени признаје да је био на месту извршеног дела (т. 7. § 121) и да је имао оруђе којим је извршено кривично дело (т. 1 § 121), — зашто да и овај други основ подозрења није доказан признањем. Или зашто два сведока који су посведочили оба сад поменута основа подозрења сматрати сумњивим кад је реч о другом основу подозрења, зашто и тај други основ не узети за доказан тим двема сведоџбама. Јер, кад се узме да је признање или да су сведоџбе сведока испуниле све услове за њихову вредност, онда се оне морају узети за пуноважне у оба случаја. Кад се признањем или двема сведоџбама утврђују два основа подозрења, онда је сасвим јасно, да се једна иста околност или чињеница не узима два пута у обзир. Ту су две разне чињенице које дају два основа подозрења, а једно је само доказно срество којим се њихова истииитост доказује. — Најзад, овде не може бити ни речи о неком цепању признања или сведоџбе сведока, као што то вели Касациони Суд, јер кад онтужени признаје две различите околности онда ту има два самостална признања а не делови једнога. Не треба да доводи у забуну то, што више признања долази од једног лица, па онда сва та поједина признања сматрати као делове једног. По тој логици, -кад би оптужени признавао два различита кривична дела, не би се могло узети да је и друго дело доказано признањем, Колико би овако извођење било апсурдно, није потребно даље доказивати. —- Из свега, дакле, јасно изилази, да се једним доказним среством може доказивати више основа подозрења. 2 ) 2. У вези са захтевом, да основи подозрења морају бити доказани, стоји и захтев, да они не смеју бити обеснажени нити у сумњу доведени ни одбраном оитуженог, ни суаротним искуством или другим околностима које би оитуженог оиравдале (§ 239 одељак први, последња реченица). Према томе, ако н. пр. оптужени наведе основане разлоге са којих је у време учињеног дела био на месту његовог извршења, то ће оонов подозрења из т. 7 § 121 изгубити доказну снагу. 2 ) Овако мишљење заступају: КИћа, Ве\те1з1ећге 411 прим. 1; Ви1Г, СоттеШаг II 139.

Основ подозрења ће, дакле, отпасти увек, кад одбрана оптуженог доведе у сумњу везу, која мора постојати између основа подозрења и чињенице која је предмет доказа. Стога је потребно да оптужени буде саслушан о сваком основу подозрења. — Из тога, пгго закон говори још и о суиротном искуству и другим околностима које би оптуженог оправдале, изилази да је суд и по званичној дужности позван да истражује све оно што би један основ иодозрења могло обеснажити, и да све то подвргне својој оцени. Под супротним ускуством и другим околностима, које би оптуженог оправдале, треба разумети такве околности које су управљене противу основа подозрења, и услед којих би, ако се докажу, ови последњи изгубили своју доказну снагу. 3. Сваки основ подозрења мора бити такав, да у себи садржи једну нарочиту околност или „опстојатељство« како то каже закон у другом одељку § 237. То значи да сваки основ подозрења мора почивати на засебној чињеници. Из овога, опет, изилази, да се једна околност или чињеница може само једаниут узети у обзир, и да она, због својих разних односа, не може дати више основа подозрења. Стога се у другом одељку §-а 237 и каже, да се све у §§ 121 до 123 закључно под једним истим бројем означене околности сматрају за један основ подозрења. Мп смо видели (раније § 43) да поједини бројеви ових параграФа садрже више основа подозрења; тако н. пр. т. 1 § 121 оадржи три, т. 3 садржи два основа подозрења и т. д. Ако се сад н. пр. докажу два основа подозрења из т. 1 § 121 п то: 1) да је оптужени у време извршења дела пмао оно исто оруђе којим је дело извршено, и 2) да је начинио оруђе које може послужити за извршење кривичног дела, то се, поред свега тога, може узети само један основ подозрења, јер обадва долазе иод исти број §-а 121. Више основа подозрења истог броја такви су, да сви долазе од једне исте околности, те се стога само један и може узети у обзир, па ма који од њих. У наведеном примеру код обадва основа подозрења добијамо исти закључак, који се изводи из исте околности или чињенице: да је оптужени имао оруђе, које је погодно за извршење кривичног дела. Али не само да се основи подозрења који долазе под један исти број имају сматрати за један основ подозрења, веК и од више основа подозрења из разних бројева има се узети само један а не сви у случају, кад ти основи подозрења имају један извор, кад, дакле, сви у себи садрже исту околност, т. ј. кад сви произилазе од исте чињенице или околности. Ту се потпуно примењује наређење другог одељка § 237, да се једна чињеница или околност може узети само једанпут у обзир. Често седешава, да и једна иста чињеница или околност представља разне односе тако, да сваки од тих односа. даје засебан основ подозрења. У таком случају закон забрањује да се узме више основа подозрења стога, што сви они имају исту основицу, што сви почивају на истој чињеници. Захтев, по коме сваки основ подозрења мора у себи садржати нарочиту и засебну чињеницу, потпуно је оправдан, јер се на тај начин отклања опасност, да се из исте околности добије више основа подозрења, и да се тако врло лако дође до потребног броја основа подозрења за доказ кривице оптуженог. Ово ће се још јасније видети из примера. Докаже се, да је оптужени у време извршења дела имао онај исти нож којим је дело извршено, што је основ подозрења из т. 1 § 121; за тим, да је тај нож нађен на месту на коме је дело извршено, што чини основ подозрења из т. 7. § 121; и нај-