Полицијски гласник

СТРАНА 382

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 48

Бог. и онда, кад свој земаљски задатак будоте свршили, и он вас позове горе, нека би ваш рад за човечанство крунисао славом". За познаваоце европских казнених завода иагдеда чудновато ово позорје, које се одиграло приликом растанка са директором поправног завода у Конкорду. Понекима може изгледати необично гледиште, да се затвореници опраштају са својим директором здравицама и адресама и да му дарују још и златну иглу. Наравно да ће се тако што тешко наћи у Европи, али су с оне стране океана са свим друге прилике, Не треба само сметнути с ума ни то, да су сви затвореници у Конкорду само мања дела извршили, и да се слободним духом хоће да утиче на васпитање и поправку младих деликвената. А има ли чега од покваренога духа да би се могло да ирочита из адресе ? То ваљда нико неће тврдити. Свакако да тако не би говорила војска злочинаца која се силом и бруталитетом држи зауздана. То је дух који влада у једној Фамилији. Као деца доброме оцу, тако говоре ови младићи своме директору. Ту не може да буде речи о улагивању и празним фразама, јер они немају чему више да се надају од свога бившега шеФа. Чиста љубав и право поштовање говори из уста тих младнћа, а то постићи нека је циљ коме треба да тежи сваки чиновник казнених завода. Д. В. Бавић.

Д01ИЦИЈА И ДУБЛИКА Полиција врши једну од најважнијих и најблаготворнијих задаћа у држави: заштићује личност, здравље и имовину појединаца и одржава ред и мир у друштву, дејствујући при том превентивно или репресивно. Ну и поред тако битног задатка, без кога се држава и друштво не даду ни замислити и без кога и појединац никад не би био сигуран ни са својим животом ни са својом имаовином и правпма, ипак је полиција код нас једна од најнеомиљенијих грана државне управе. То је у неколико и разумљиво. јер полиција порец наведеног задатка врши још и једну масу других послова, који за публику нису увек пријатни. Отуда се и у западним државама, али само у нижим друштвеним слојевима, огледа извесно нерасположење према полицији. Али то нерасположење ни у самој Немачкој, која важи као иолицијска и војничка држава, није ни приближно оној готово мржн.и, која се код нас у односима публике према полицији огледа. Разлога за то има више, али су два најважнија. Један је од њих онај општи: што полиција код нас, више но и једна друга полиција, врши веома много послова, који су за публику непријатни, као н.пр. судска грађанска извршења, иступна кажњавања чак и по приватним тужбама, извршивање наредаба свију ми-

нистарстава, судских и других власти и и т. д. што у другим државама или никако или у много мањем обиму спада у дужност полицијским властима. Други, и по нашем мишљењу важнији узрок нерасположењу наше публике према иолицији је личне природе. Он лежи у самим полицијским органима. Док се у другим државама и при избору најнижих полицијских органа жандарма — скрупулозно гледа на телесне и моралне квалификације кандидата, обавештавајући се о њима почев од основне школе, па кроз војску и до момента кад се за службу пријављују, дотле су се код нас и на чиновничке положаје често постављали људи дотле сасвим непознати, на просту препоруку каквога лица, које га је и само тек последњих дана упознало. Полицијски службеник мора више него ико други да буде исправан у сваком погледу, јер на њега околина много више и другим очима гледа но на друге. Много што-шта, што се код грађана, па чак и других државних службеника, не би ни приметило, приписало би се у грех полицијским органима, Отуда ови морају и у службеном и у приватном животу биги пример другима. Полицијски органи морају даље бити хладни и непренагљени у свима приликама и положајима у које при вршењу службе могу доћи. У многим немачким великим варошима, као и у Лондону и Бечу, имали смо прилике да се уверимо, да лице пргавог темперамента неће ни за жандарма да приме, па ма имао све друге добре особине. Јер што учини пргав и пренагљен службеник уди не само угледу дотичнога, већ и целе струке. Код нас у томе постоји још и сада сасвим обрнуто мишљење: да миран човек, који не уме да изгрди или бар »подвикне«, није заполицајца! А управо то, што полицијски службеник у своје делање уноси и оувигае личнога, штети највише угледу струке. Чим се полицајац тако лично ангажује при вршењу службе онда се он у очима друге стране не појављује као вршилац закона, већ као човек који над њим искаљује своју личну вољу и ћеФ. Ма да је свестан своје крпвице тај ће ипак због тога доцније осећати да му је учињена неправда, док !.е бити задовољан и са строжом казном ако се у њему иначе поштовало човечје достојанство. Она лепа народна изрека: а лепа реч и гвоздена врата отвара® може се потпуно и на полицијску делатност применити. О томе имам искуства и из своје праксе, а видео сам и поступање на страни. Дугогодишњи шеФ бечке полиције сигурности, саветник Штукарт, и најокорелијим злочинцима узима признање кривице на тај начин, што их посади поред свог стола, понуди цигаром и лепим речима утиче на душу и срце. Само за то треба мало ваше стрпљења и истрајности. То важи не само при истрагама, већ и за друге полицијске делатности. Наш народ по природи својој има једну јогуна-

сту жицу и кад ое још са непотребном ароганцијом предуср >тне, онда је противотпор готов. Пу, ова хладноћа, одмереност, уљудност и предусретљивост према публици не смеју се идентификовати са млакошћу и лабавошћу, која би била од штете за углед државне власти. Полицијски орган мора, разуме се по себи, располагати по потреб т и са одлучношћу, само и ова треба да је одмерена и достојанствена. Други важан узрок неповерења публике према полицији лежи у партизанству полицијских службеника. По природи својој и својих задатака и послова полиција би требала да стоји ван политике и партија и у свима страним уређеним државама то је тако. Тамо се не да ни замислити, да се полицијски службеници активно исиољавају у парткјском погледу. И, заиста, може један полицијски чиновник бити најсавеснији и најисправнији кад се он активно испољи као партизан једне странке он у очима чланова других странака никад неће бити правичан и свака његова и најзаконитија акција противу њих биће протумачена као нека врста политичкога гањања. А већ о штетности отворене партизанске пристрасности, која код наших чиновника, на жалост, није ретка, не треба ни речи да поменемо. Она је за свакога јасна. За чудо је само, како и сами полицијски чиновници не могу да увиде, да је партизанство и за њих саме од штете. Партиски јако експонирани чиновници могу тренутно имати од тога неке користи, али се то губи према последицама, које партиска политика за собом повлачи. Моје је тврдо уверење да ће чиновник, који се партиски активно не испољава, и под садањим политичким околностима боље проћи но они други. Он може остати привремено запостављен, али ако је иначе исправан то ће ипак надокнадити и неће да се боји § 76. Такав ће чиновник, само кад одмери своје понашање, бити боље и од своје околине поштован, а и код претпостављених на крају крајева, више цењен. Са тога би било крајње време, да полицијски чиновници ону енергију, коју улажу у активну партијску политику и празне разговоре, употребе на корист службе и законско побољшање свога материјалнога стања, од кога такође у многоме зависи исправност полицијских службеника. Ми овим не мислимо да полицијски чиновник треба да сасвим угуши своје политичко ја. Он треба само да се клони партискога активног рада и агитовања, али иначе приликом избора да слободно гласа по своме убеђењу и да поред својих службених послова водн рачуна и о општим интересима, што ће само допринети напретку народа и државе. Да закључим. Полиција ће моћи своме задатку само тако одговорити, ако јој јавност излази на сусрет са поверењем и извесном благонаклоношћу и ако публика органима јавне сигурности укаже потребну полоћ у њиховој тежњи за одржавањем јавног реда и мира.