Полицијски гласник

ВРОЈ 49

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 391

Према овом мишљењу Државиог Сав ета, начелник окружни дужан је да оддуку окружног одбора задржи од извршења у року од три дана од дана када је присуствовао седници одборској, на којој је она донесена, или у року од три дана од дана када му је одбор доставио лреппс одлуке, ако у тој седници није црисуствовао он или његов заступник. У осталом о задржању одлука самоуправних власти и пошиљци акта министру унутрашњих дела, прописано је правило у раслису министра унутрашњих дела од 14. јануара 1907. г. ПВр. 780.

0 сазнву окружне скупштнне у ванредан сазнв. Начелник окружни аозван је да сазове окружну скуиштину у ванредан сазив, кад за то аостоји образложена иредставка окружног одбора. У једном округу изазван је сукоб изме!)У начелника окружног и окружног одбора о надлежности. Окружни одбор учинио је образложену представку начелнику окружном, да се сазове окружна скупштина у ванредан сазив, ради решења накнадног кредпта за подизање нове окружие зграде. Начелник окружнп није хтео уважити тражење окружног одбора, налазећи да би се тиме створио само излишан трошак народу, пошто се то пнтање мо^ке решити у редовном сазиву окружне скупштине, који ћс бити у руку од два и по месеца и што ће дотле бити довољно већ одобреног кредпта за гра1>евину. Окружни одбор није делио ово гледиште окружног начелника, сматрајући да је начелник окружни по чл. 13. зак. о уређењу округа и срезова позван, да сазове окружну скупштину у ванредан сазив чим постоји образложена преставка окружног одбора. Државни Савет, коме је овај предмет послат на решење по чл. 114. поменутог закона, одлуком својом од 7. октобра 1908. год. Бр. 5435. нашао је: да мишљење н&челника окружног не може имати ослонца у закону, јер је, ио чл. 13. зак. о уређењу округа и срезова, начелник окружни аозван да сазове окружну скуиихтину у ванредан сазив чим иостоји образложена иредставка окружног одбора, иошто је ираво окружног одбора да цени иотребу сазивања скуиштине у ванредан сазив. В. Ђ. Н.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I Суд општине доњо-шаторачке, акгом својим Бр. 1171. пита: ))У реону ове општине постоји једна друмска механа, која је уза се имала и ф уруну за печење хлеба и то под самим кр.овом зграде механске. Услед поправке механске зграде, пре две годипе, Фуруна је унпштена и ме- |

хана се је снабдевала хлебом из Фуруне, К0 ЈУ Ј е ова општина заједно са општином гор. шаторачком подигла из својих прихода, која зграда даје кирије преко 700 дин. на годипу. Фуруна ова подигнута је у тој цељи, да би се овдашња сиротпња у свако доба могла снабдети хлебом, пошто у реону ове општине има једанаест трговачких и занатских дућана. Сопственик механске зграде поднгао је сада зграду за фуруну одвојено од механе у тој намери, да више продаје хлеб публици, него што би снабдевао механу коју он издаје под кирију, те ће, тако, да затвори општинску фуруну, и општина од ове изгуби приход — кирију- Како овом суду није познато, да ли је ма којим законом предвиђено: сме ли механска Фуруна бити подигнута од механске зграде одвојено, и да ли се са ове фуруне сме продавати хлеб ван потребе механске. кад већ постоји Фуруна општинска, н ако сме подлежи ли ова каквој аренди ? Ако не сме продавати фурунџија механске фурунехлеб сем потребе механске, може ли га суд узетн на одговор и казнити и по којој законској одредби пошто лице које хоће да обавља рад у овој фуруни нема никакве везе са механџијом, сем да му издаје хлеб, а § 7. мех. уредбе превиђено је да механе морају имати Фуруну. Моли се уредништво да на ова питања одговори овом суду као претплатнику листа »П. Гласника.« — На ово питање одговарамо: По § 7. уредбе о механама, све друмске и сеоске механе морају имати уз механу и Фуруну за печење хлеба. Да ли ће ова Фуруна бити под једним кровом са механом или одвојено од ње, то закон није регулисао, али се никако не може извести као правпло, да она мора бити под једним кровом, него је доста кад је у једној авлији или у опште у непосредној близини ове. Кад, дакле сопственици механа морају имати по дужности пекарницу, онда им се не може забранити ни мешење хлеба у овој нити продаја публици, јер се зна да никад сама механа не може потрошити онолико, колико се дневно умеси хлеба. Према овоме не треба правити никакве сметње сопственику ове пекарнице, а која ће боље радити, то ће решити исправност и тачност у послу. II Г. Јов. Алексић, гшсар среза пожаревачког, пита: »Власт среза пожаревачког, ло извесном извршењу умолила је начелство окр. пожаревачког, да повериоцу П. П. саопшти : да му досуде од дужника није могла наплатити, услед немаштине овога по прибављеном уверењу надлежне власти. Кад јс начелство прпзвало повериоцд и саопштило му извештај среског началника, изјавио је: да овакво саопштење не може примити. већ захтева Формално решење. И начелство усвојивши овај захтев повериоца наређује среском начелнику, да повериоцу изда решење

налазећи: да је среска власт дужна то да учини по званичној дужности. Пошто § 497. гр. с. пост., није прецизно наређено, да је извршна власт. у случају немогућности наплате, дужна известити повериоца решењем, то држим, да је радња срееког начелника правилна и да је поверилац кад захтева решење дужан да за исто плати прокисну таксу по ТБр. (Ј. закона о таксама. С тога учтиво молим уредништво аа објашњење у првом наредном броју о томе: Да ли је радња ореске власти у овом случају правилна или не, и ако није зашто. На ово питање одговарамо : Кад се извршењу пресуде или решења приступа по нарочитој молби и захтеву приватних у смислу § 462. грађ. суд. пост. онда се од њих наплаћује у напред свега 0 - 50 динара, таксе по бр. 1. таксене тариФе. По духу § 496., 497. и 499. грађ. суд. поступка, власт може известити молиоца о немогућности извршења наплате на начин, који она нађе за згодан — и у пракси се торедовно чини обичним актом, у коме власт каже зашто није могла извршити наплату. Тако се нарочито чини кад је новерилац из другог места, а кад је из места где је и извршна власт, онда се то чини на потппс на односним актима. Ако поверилац затражи да му се о немогућности наплате изда нарочито засебно решење, онда је власт дужна да и то учини, само у том случају мора наплатити од повериоца 2 дин. за решење по т. 6. таксене тарифе. III Сул општине бачевичке, актом својим Вр. 1312, пита: Грађани ове општине уобичајили су, па продају један другоме своја имања у вредности по 200—300 динара, али тапије не издају један другом, јер их, како они веле. то скупо кошта. Али да не би остали без потребних доказа о својини, они се договоре — куиац и продавац — те куиац подигне тужбу против продавца за својнну, означујући вредност лродатом имању 20—30 динара, само да би надлежност припала општинском суду. По оваквим тужбама, суд је доносио лреоуде по § 6. и 2.!. гра!). суд. поступка. и пресуде су махом постајале извршне, јер није било жалаба. Овако извршне пресуде биле су после доказ о својини. Како и сада суд има неколико оваквих тужаба за расправу, то суд моли за обавештење: 1. има ли кривице до општинских часника који суде, што су знајући да је вредност имања већа од 100динара улазили у суђење и доносили пресуде противно § 49. и 248. грађ. суд. поступка, а нису лраву вредност сазнавали преко вештака иа онда према нађеној вредности ценили и надлежност, и 2. имају лп ове иресуде важност једне тапије, пошто суд ппје тражио продавцу