Полицијски гласник

БРОЈ 51 и 52

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 411

непрестано очекивала. Приметио сам да је моја сестра заволеда своју сусетку и да је жали. Седећи поред ње и држећи и милујући њену меку, нежну руку сеја ми рече. — Данас као да јој је много горе, каже доктор... Немирна је, стално зове мајку. С тихом сетом посматрао сам јадну туђинку: лице јој бело, чисто, као жућкасто платно и ведро. Као да је некаква свемоћна рука збрисала све оне дане грегпења и страдања, дане страћене младости и несрећна бурна живота. Као да нису постојале године оне дуге године лутања и грешења; као да се понова вратила у доба дивнога. незаборавнога детињства. Понова се повратило то златно доба, срећа у материнском крилу. Посматрајући ово дивно а несрећно чељаде, мени је падала на памет тешка судбина целог народа словачког и жалећи је тешио сам је дрхћућим гласом. — Још само да вам мајка дође и све ће лепо проћи. Преко њеног углачаног чела, на ком се већ збирале капље леденога зноја и преко свелога и пожутелог лика претрча осмех. Усне јој заиграше и ја сам једва чуо слаби глас који помиње име оне, која нам је најмилија. Сузе ми се завртеше уочима; у души ми је и самом било врло тешко. Болесница је понављала : »мама, мама« и погледом тражила по одаји и према уласку неће ли се мати појавити. Лекар, у то време обилазећи болеснике заустави се код собе број 4. Кад се он појави сиротици се раширише зенице. Лекар, човек жив и окретан, приступи болесничиној постељи и како је имао уза се вазда лепих речи, он је умео утешити. Он положи руку на њено мраморно чело и милујући је по коси направи весело лице. Би ли мало млека? Болесница једва приметно климну главом: неће. Али се погледом унела у очи докторове не би ли тамо сазнала и прочитала кад ће јој мати доћи. Лекар је и за ту прилику имао лепу реч. — Кад ће доћи ?... Напутује... Дан, два. Она ће доћи и'ви ћете заједно отпутовати својој кући. И тамо, код мајке, биће вам лепо, много лепше него међу осталим људима. Сиротица задовољно помицаше усницама помињући слабим гласом своју мајку. III Дан један или два изостао сам. Понова сам посетио сеју на велики петак. У соби а и у целој болници владала је чудпа, тајанствена тишина. Осећајући и сам свечаност дана на прстима сам се пео уз степенице. Сестра, ире него што сам је и пољубио и поздравио се с њом, бојажљиво ми показа очима на супротну страну. Занитам тихим гласом сеју. — Шта је ? Она, у место одговора, набра веђе и у очима сагледах две сузне каии.

Болничарка уђе носећи у руци малу свећу и приступајући постељи и сама дирнута прошапта. Ту је близо крај... Лице у болеснице било је светло и насмејано. Тако изгледају лица срећних бића и блажених створења. Она је и сама осећала нешто ново , да се буди иеки нов осећај, да се буди и диже у њој нов живот. Око усана непрестано игра осмејак и лице доби други израз. Као да је нестало болести, ишчезла је. И није вигне у болничној одаји број 4. и не лежи непомична у постељи. На њој је нова бела лака хаљина, коју је сад први пут обукла; воде је у цркву да се задевојчи. Стидљива и весела журно пролази нознатим улицама идући цркви. Ту у пролазу, на путу, налази сс и она кућа у којој је проводила залудне и суморне дапе п иусте ноћи у бесним оргијама, где је свакоме иудила уста на пољубац и из свачије руке ишчекивала заслужену награду за своје самопожртвовање и понуђену јевтину љубав. Види прозоре са спуштеним капцима и једва се присећа да је ту провела више од четири године. Жури на железницу да се што пре види и поздрави са својом мајкој. Успут јој се указа и дом у Суботпци и оФициров стан у Пегати и сви страшни тренутци онога времена; алп се она свега тога једва као кроз сан сећа и све као да се то није ње тицало, него неког другога. Није дошла ни у трећу споредну улицу, а она осетн и познадс да се већ налази у свом родном месту, у Сен-Мартину, на подножју горостасних Татра. У даљини се ивицом хоризонта издижу снежне планине, а долине и равни искићеве житом и градинама. Одмах је познала улицу којом се кретала. Њом је тако често с мајком пролазила. Срела је и млекарицу која им у кући носи млеко и старог слугу Јаноша, који је одавно умро, док је она била девојче од десет година. И њега је срела и познала: он иде на пијацу. И још чује близу свога стана, деца се око једне капије позавађала и галаме као врапци. Познаје глас свога брата Енриха. Све јој то необично мило и необично чудно. Осећа топлину и чини јој се да не иде, него да лети, а свуда око ње светло и сјајно, сјајно и чисто. Но све као у некој прозрачној сумаглици и од свега отходи некакав тежак мирис. Небилица, нешто што у животу не бива, али што душа тајом осети и позна, нешто велико и светло, што се само у сновима јавља, она сада преживљује. Па није ни на земљи, него у висини, али стоји као да иде по земљи; и испод њених ногу клања се класје житно и цвеће, гибљу се и превијају жита и њиве, а са обејих страна друма, којим ходи тополе се сагибају и приклањају, а гране шуморе необично, тихо, као ар®а у даљини... Најзад ту је и дом родитељски — а то је једипо и хтела да види. Осећа да је мајка ту али је не вчди. Нестаје топлоте и светлости, а испод њених ногу измичу травне долине и вртови. Све се лагано увија у магличасту копрену; једва са страхом назире пред собом два три корака; но не може да за корачи у сам мрак.

Ј'сне јој се иомериш : да изговори име материно, али пико не чу ту реч. Наиђе оно велико и незнано, наиђе онај. којн ће је одвести матери. Ено је мајка иде сва олажена у сусрет чеду свом и шири руке у загрљај. Сва је у сјају и трепери у светлости. Како се благо и нежно с.меши мајка. То је најблажонији осмех, осмех пун неисказане радости. То је њена мека рука што милује. 1 о је оно велико што црекриљује небо и земљу, што захвата душу и просторе п опија блаженством. Светло и топло око ње. Болесница не осећа никакве болове; она осећа бескрајну радост и здравље. Положила је своју главу у мајчино крило, а мати је милује по главп, акћи не може да изговори ни једне речи од милине, него гугуче као грлица... А тамо далеко, далеко у магли леже тућ|Ина и лутања; једва се назире суморна и тешка прошлост и страдања. Нешто бруји у висини, као да су хорови ан1)ела. Тако јој се у детињству чинило певање у цркви. Око ње пучина вечпа плавет нила. Као да се живот одмара и празнује. То је Спаситељев дан, дан кад он долачи. Па и то промпче. Поступно све ишчезава заборавља се све, а у тренутку се преживљују сви дани златног детињства п младости. И све лебди и умире у таласима вечнога пространства. Мајка, у чијем је наручју блажена почивала, са свим ишчезе. Далеко испод ње шуме потоци и ваздушнс струје, слаби хорови тица и анђелских гласова, промичу предели.. . не стаде оних осам тешких, суморних година растанка, осам година патње и грешења. Никога нигде; ту је с њом једино Онај, који је себе жртвовао и човечанство спасао. Ал то више нијебило на овом свету. То је било тамо, тамо далеко преко обале живота, тамо иза живота IV Стигла је и мати. Дочекали су је хорови песама и брујањо звона. Дан је био као душа онога који је тога дана дошао целом свету а њену јединицу собом повео. Дошла је да види скоје дете, које је узалуд чекала пуних осам година; похитала је ћери у наручја, а она је почивала скрштених руку шест стопа под земљом. Несрећну мајку упутили су на гробље и једва су јој пзмеђу многобројних крстова указали хумку под којом почива и вечни сан борави њена јединнца. На малом. црвено обојеном дрвепо.м крсту, непознатим, туђим словима било је исппсано име њене јадне ћерн, име, које она није умела ни прочптати ни разумети, име неке туђ,инке. Тужна жена стајала је скрушена на просграном гробљу, окружена крстовима и хумкама непознатих покојника. Душа јој потонул.ч у тугу; ни једпо око није заплакало за њеном кћери; ни један божји створ није сиротицу до гроба нспратио, нико је није ожалио. А тамо у шумним варошима безбрижно и весело проводе опи, који су ову младу и невину јадницу у грех и порок навукли и ранп јој гроб