Полицијски гласник

СТРАНА 4

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 1

ника, са још седам придодатих му саветника и асесора. Одељење VI под управом једног полицијског саветника и шест подшеФова води иступна ислеђења и изриче казне по иступним кривицама. Одељењу VII припада политичка полиција са штампом и политичким удружењима. Ш ^ ф му је виши владин саветник, а придодати су му два виша управна чиновника, два полицијска саветника и један асесор као подшеФови. Поред ових одељења чине засебне канцеларије президијално одељење, пријавно одељење и полицијска каса. Послови свију ових одељења концетрисани су у полицијском президијуму са потребним бројем канцеларијског персонала (секретара, канцелиста и т. д.). Зграда полицијског президијума налази се у средини вароши и у близини царева двора, на Александер-плацу. То је огромна четвороспратна грађевина са 12 дворишта. Зидана је о општинском трошку и стала је 4,500.000 марака. Фасаде су јој од црвених цигаља, те је отуда у становништву и добила назив »црвена кућа«. Као извршни орган полицијском президијуму стоји на расположењу шуцманшафт (жандармерија), о коме смо опширније говорили у 40., 41., 42. и 43. броју пПолиц. Гласника« од прошле године. Командом шуцманшаФта руководи непосредно управнику полиције потчињени полицијски пуковник, док се управни предмети шуцманшаФта обављају у одељењу I. Као што смо раније видели шуцмаишаФТ се дели на 3 полицијске бригаде, 13 капетанија и 113 полициских ревија (квартова). Поред ове поделе постоји још коњичко одељење и резервно одељење, као и четири тако зване стручне капетаније (речна полиција, комесаријат за надзор над радњама, комесаријат за контролу над саобраћајним средствима и комесаријат за уличне називе, улична осветлења и војне ствари). НАСТАВИЋЕ СЕ Жив. А. ЛазиЂ

ПОЛИЦИЈА У ФРАНЦУСКОЈ 1 Општи појмови о полицији — Органиеација полициј е у Француској — Административна полиција — Полиција у Паризу. I Општи појмови о полицији. Полиција је она јавна власт, која има за задатак да се стара о одржању јавног реда, сигурности лица и заштити имовине. Све мере, сви акти који служе овим великим интересима; који задовољавају ову прву по ч требу човека у уређеном друштву, спадају самим тим у област полицијских атрибуција. Испитаћемо укратко : не да ли постоји полицијско право које би ову моћ озакоњавало, већ основ, карактер и границе овог права. Излишно је доказивати да ово право постоји. Излази из самог појма

1 Ј^а РоНсе (ех1гаН с1и г6рог1оЈге с!и (Јго)1 асЈппшз1гаШ) Рапз, 1905. год.

о полицији и њене деФиниције да једна, животу социјалном неопходно потребна институција; да једна власт, која обезбеђује слободно вршење свију осталих власти, мора имати свога ослоица у извесном праву. Друштву се не може одрећи право да се брани од опасности, које му прете и споља и изнутра, јер је ово његова прва дужност. Полициј.ско право произлази, дакле, из права друштва на егзистенцију. Оно има свој основ у друштвеном уговору, хоћемо рећи у конституцији друштва. Оно је постало кад и друштво, и трајаће докле год оно постоји. Нема права које би друштву било неопходније и корисније од полицијског права. Општи карактер полицијског права оличен је у његовом принудном вршењу. Разни су облици у којима се ова принуда јавља: или орган полицијски прети казном нарушиоцима полицијских прописа, санкционишући ову претњу извођењем преступника пред суд; или противстаје силом нарушиоцима јавиог реда, или, нарочито у изненадним и опште опасним догађајима, ограничава тренутно право појединаца у општем интересу. Што се тиче граница полицијског права њихово одређивање, ма колико лако изгледало у теорнји, с обзиром на деФиницију полиције, у пракси наилази на велике тешкоће. Према времену и месту, а с обзиром и на прогрес науке и индустрије, увећавање материјалног благостања, политичке промене и трансФормације обичаја и морала, које се јављају с временом и означују разне етапе цивилизације, једном речи: с обзиром на модиФикације друштвеног стања, увећава се или смањује и поље полицијског делања. При свем овом може се у опште рећи, да акцији полиције има места у свима оним случајевима, у којима су у питању јавни ред , т. ј. сигурност државе саокојство места, сигурност,. соиственост и здравље становника. Из овога излази ова двострука консеквенца: а) реглеман, чије се извршење може добити без казнене санкције, нема карактер полицијског реглемана, и б) сви полицијски реглемани способни су за казнену санкцију. Полицијски реглемани, без обзира на њихов назив: уредбе, наредбе, правила, одлуке, декрети, закони и т. д. нормална су Форма у којој се врши полицијско право. Мало доцније, међутим, видећемо, да поред овог иисаног полицијског права, за извесне прилике постоји и једно неиисано. Без обзира на категорију којој припадају, и власт која их издаје, полицијски реглемани имају санкцију само онда ако су легални, а њихова легалност зависи од општих услова које ћемо овде изложити. Један од првнх услова за санкцију полицијских реглемана лежи у надлежности власти која их издаје, како у погледу иредмета (га1;шпе та1;егЈае), тако и у погледу места (га (;1опе 1ос1). Реглемани који се јављају као носледица узурпације власти, или су резултат конФузије атрибуција, без санкције су. Ово исто вреди

и за реглемане, који су у иротивречности са иозитивним законима, или којима недостају битне Формалности: иотиис, датум, обзнана и т. д., или којима се, најзад, без иотребе вређају ириватна ирава иојединаца. За. последњи случај потребно је једно објашњење. Излази на први поглед, да је у суштини полицијског права да у извесној мери, а у општем интересу ограничава право појединаца. Ђ Тешко је замислити , вели Мог^апс!, један иолицијски ироиис, који не би имао за иоследицу атентат на индивидцална ирава. Ови атентати легитимни су само у толико, у колико су диктовани оиштим интересима и сразмерни иотребама ради којих се издају (( . Ова оцена понекад је веома деликатна; треба схватати сва устезања и колебања, кроз која је доктрина прошла док нису била утврђена тачна правила. Поводом овога сматрали смо за потребно, да у нашој монограФији »0 иолицијском ираву® ову материју објаснимо многобројним примерима из правосуђа. Из овог истог рада позајмљујемо још један разлог због чега се може одрећи санкција полицијским прописима, а то је: злоуиотреба власти. Напоменули смо мало час, да је полицијско право у сталном конфликту са индивидуалним правом, и да је законито само онда ако се врши у општем интересу. Излази само по себи да се мора одрећи санкција свима оним полицијским прописима, у којима би се у општи интерес лажно истицао, или чији би творци били руковођени задњим намерама: да прописима, о којима је реч, користе појединцу или категорији појединаца, или даостваре извесне своје личне жеље ит.д. »Злоупотреба власти, по тврђењу Аисос-а, једног од првих писаца који су третирали овај израз, акт је административног агента који, редигујући, а у законо прописаној Форми, акт за који је надлежан. злоупотребљује своју дискреционарну власт за случајеве и мотиве, различите од оних за које му је ова власт додељена«. То је злоупотреба мандата, који је администратор добио, потпун илегалитет који проистиче отуд, што администратор жели да иостигне циљ, на чије постигнуће нема права, помоћу средстава које употребљује, или који му је циљ, будући ван административних атрибуција, чак и забрањен. Несумњиво је, као што вели Баретеге. да је задатак административног судије у оцени ове законске повреде често пута веома деликатан. Веома је тешко испитивати савест. истраживати задње намере и пронаћи праве мотиве, који су инспирисали један акт за који његов творац тврди да је легитиман. Видећемо мало доцније, да је ово истраживање, с обзиром на принцип о подели власти, судији у опште забрањено, али да се Државни Савет никад не устручава да осуди ову злоупотребу власти кад год му се за њу поднесу докази. Навели смо разлоге, који се могу истаћи против важности једног полицијског прописа: ненадлежност, одсуство форме, иовреда закона или индивидуалног ирава