Полицијски гласник

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИк

ВРОЈ 7.

вуче награду од свог посла. Овде се иодразумевају и странци, који ирипадају каквом религиозном реду. Имунитет, који ужива дипломатско и консуларно особље, ие распростире се на њихову личну послугу као ни на послугу амбасаде и консулата, ако ова станује ван амбасаде. (нАСТАВИЋК Се) ПСИХ0Ј10ГИЈА ЗЛОЧИНА и ЗЈ10ЧИНЦИ СПЕЦИЈАЛИСТЕ (одељак из дела а Психологија злочинца») од д-ра Ериха Вулфена државнога тужиоца у Дрезди (наставак) Као први ступањ крађе из навике обележава Краус крађу по прилици, по на којој многи крадљивци остају за навек. »Не усуђујући се никада, да сами пођу за нленом, задовољавају се оним што им пружи »добра срећа«, што могу да присвоје без икакве опасности. Код већ затупеле савести, од онога што су они у стању да конструишу као прави злочин, од агресивне крађе, уздржавају их две ствари: што немају потребе да краду или што су оскудни у одважности«. Ту рачуна Краус породичне крадљивце, крадљивачку послугу (код које се услед исхране у газдинству и при оскудној контроли »готово неминовно® побркају појмови о моме и твоме), пољске крадљивце, крадљивце дрва, и најзад крадљивце, који по свом позиву свакодневно стоје пред мамлзивом приликом за крађу, као што су на пример службеници по радњама и трговинама. Крађа из навике на своме највишем ступњу постаје занатом, позивом. Ту долазе кесароши, крадљивци по пијацама, трговима,хотелима, банкама, опасни крадљивци од заната и т.д. Ту се крадљивачка слособност уздиже до виртуозитета. Краус испитује даље питање, да ли постоји урођена наклоност ка крађи. Наклоност ка крађи не може се спорити иото тако као ни урођена лажљивост, страст за свађом, за скупљањем разних ствари или за авантурама. Урођену страст за крађом можемо наћи и у животињском свету, код лисице, код мајмуна или код гаврана. За проистицање пожуде за крађом говори нарочито аутодидактичка (самоучка) способност извесних крадљиваца, која се код појединих испољује као генијалност. Знамо и то, да је крађа први деликат, који извршује дете. Са свим се мирно може рећи, да има само мало деце, која иис.у извршила никакву крађу у строго правничком смислу. Томе несумњиво дају повода дечја похлапност и покретљивост моторне СФере. Фон Валентини истиче беспримерну умешност крадљиваца у лагању. »И сви остали злочинци лажу, али лажу грубо и тако да их је лако ухватити у томе. Само(?) крадљивци лажу природно и умешно. Они лажу не имајући потребе да се и једног тренутка размишљају, без устезања, без

запињања, чим уста отворе. Постало им је као друга природа, да чак и себе саме варају®. Ту њихово лагање досеже оно каквог га има код хохштаплера. Краус сматра лаж као оруђе слабога човека за нагон претварања. Крадљивац иде потајно на дело, мора умети да се нретвара и мора увек да има какву лаж у приправности. Чезаре Ломброзо у својим »КегкеграКтрвеа^еп" (на немачком од Киге11-е к ) износи ове изреке разних крадљиваца. »Кад би требало да кажем зашто крадем, одговорио бих, да ни сам не знам. Крадем ли, да се обогатим? Не знам. Крадем ли из облапорности? Незнам. Сигурно је то, да осећам извесну врсту силе, коју правници називају неодољивом; а кад већ нешто запленим, сустигне ме грижа савести, мучи ме и дави, не дајући ми никако мира.® »Крадем, што сам сиромах, а моја Маријета хоће да се весели. 0, драга Маријета, колико ме ти већ кошташ. Већ сам три године био на осуди, па ипак за то још увек крадем за тебе«. Одломак из животописа једнога хистеричнога крадљивца. јако изражене асиметрије лица, женске Физиономије и гласа.... »Сироти оче! За тебе је било као нож у срце кад си чуо за моју прву крађу (кажем прву, али ја верујем, да сам још у мајчиној утроби крао).. . . Крао сам увек и свуда, где год ми се само прилика дала.... Веровао сам, да ћу се при студовању опростити терета, који ме је толико мучио; учио сам неуморно, свуда, па и у слободним часовима.... Кад сам се први пут нашао затворен у ћелији, пребројао сам крађе које сам извршио; изнашао сам их сто осамдесет®. Из животописа једнога крадљивца, који је свршио са самоубиством.... »Омладино, почујречиједнога несрећника, кога после неколико сати више неће бити. Не веруј, кад ти крадљивци причају о неком животу пуном уживања и богатства, то су неостварљиви идеали. Погледај око себе и видећеш седе главе, које се поносе тиме што су искусни крадљивци; угштај их, где су им богатства; они су своју младост провели у затворима, зреЈЈе године на робији, а старост ће провести по болницама или опет у казамату. Можеш бити сигурна, да од десет крадљиваца једва један има среће, остали једва доживе да издрже заслужене казне.... Проклето да си, немилосрдно друштво ; делом је и твоја кривица што сампостао крадљивцем од заната. Кад сам први пут допао затвора, пустило си ме да вегетирам у ћелији без рада, остављајући да ме обузимају само рђаве мисли, које су ми увек предочавале крађе, крађе на милионе". Интернационални хотелскн крадљивац одрастао је на пољу вагабондаже. Највећи хотелски крадљивац, у исто време проналазач црнога трикоа »униФормисанога крадљивца«, изгледа да је био Рус Грегор Исаков. Он се појављивао увек као врло отмен човек, са финим манирама, разумевао је више језнка и пропутовао је све европске државе. »1880. године побегао је Исаков из затвора у

Петрограду, где је био због опасне крађе 600 рубаља, и најпре је отишао у Енглеску. У Лондону је 29. октобра 1885. године осуђен на осамнаест месеца затвора због крађа које је извршио у »Гранд Хотелу« и у хотелу »Метропол«. По издржаној казни било му је непогодно даље бављење у Енглеској, те је прешао на континенат и пропутовао Норвешку, Шведсту, Данску, Холандију, Француску, Италију, Швајцарску, Аустро-Угарску и Немачку. Живећи увек на великој нози и само од крађа по хотелима, највише се бавио по Риму, Болоњи, Флоренцији, Милану, Женеви, Монте Карлу, Монаку, Ници, Паризу, Бечу, Кракови, Трсту, Манхајму, Келну и Берлину«. (»ШауаГ' за 1904. г.) Е)г ШИеке у » РИауа! (1ег ОвЈгетуагС за 1906. годину износи интересантне податке о једној интернационалној крадљивачкој банди. Рикордини, Мека, Саломон, Енричи Агостинос и други били су чланови једне иитернационалне банде, која је била разграната широм Европе и Америке ; највише је била заступљена у Француској, Немачкој, Белгији, Италији и Енглеској, а с времена на време имала је скунштину чланова који су се налазили у слободи (многи су увек били у затвору). Поглавица банде био је Рикордини; он никада није ни учио нити радио какав занат, већ је читаве две деценије живео само од крађа и превара. Оба су му сина живела у Турину код његове сестре. Једном су распрострли вест, да је Рикордини умро V Аустралији, па су чак метнули на се и знаке жалости. Рикордини је међутим живео у сваком добру. Прави конзорцијум за заједнички плеи није постојао: овако је крао и варао на свој рачун. - Енричи је имао врло лепе добро неговане руке, по чему су га звали »Ве11е тат с< или »Мато« ; звао се другим именима Роберто или Роберт. Чланови банде били су махом Талијани, што је од интереса за питање о раси интернационалних злочинаца од заната. Били су непрестано на путу по Европи или Америци; кад им је пошао за руком какав великп плен живели су извесно време, у повучености од посла, са каквом метресом у Паризу или у ком морском купатилу, а кад су се истрошили ишли су понова у крађе. 1 892. године кренуло се неколико чланова за Хамбург, да тамо по извесном утврђеном програму врше крађе. Ту су се појавили као отмени људи са обилним материјалним средствима. Тражили су познанства међу богаштином и случајно су со упознали са неколиким богатим старијим дамама. Један од њих, импозантног стаса и изгледа каквога џентдмеНа, причао је једној дами, како је зарадио у Америци више милиона, и да од тога носп са собом 4—500.000 динара; за тим јога и то како у Италији има многа пољска добра, а у Ливерпулу један сандук са дијамантима. Приликом једног заједничког ручка дође Хамбуржанка на говор о своме иметку и поче се жалити на стално опадање талијанске ренте, од које има 150.000 лира. Ј едан од злочинаца изрази своје жаљење и изјави, да код његовог осталог огромног