Полицијски гласник

БРОЈ 9.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 71

само за протекло време, него и за будуће док му ое брат школује за апотекара, па и после док му брат буде водио радњу апотекарску, и док буде жив као апотекар са том радњом, који се одустанак. као што судија у томе акту вели, при расправи мора имати на уму. Оваквом изјавом жалитеља његова је заинтересованост искључена, нити се она може изводити из тога што његова мати, брат и сестра уживају дохотке апотеке, којом управља одговорни администратор. Закон о уређењу санитетске струке ниједном својом одредбом не ограничава изабраног кандидата да буде општински лекар, ако његова родбина у дотичној вароши има апотеку. То би ограничење могло наступити само кад би се доказало да такав кандидат стоји у договору са администратором апотеке, која припада његовим сродницима, или иначе стоји у договору са апотекаром на штету публике, и да је за то кажњен па је опет одржавао такве односе, у коме случају он не само што не би могао бити лекар у тој општини, него би му се забранило право праксе у Србији. За овакав однос жалиоца никакви докази не постоје, него се само претпоставља његова заинтересованост, а такве претпоставке закон не допушта. И кад то стоји, онда је Министар по чл. 9. и чл. 14. санитетског закона имао да одлучи: да ли има места да се одобри избор жалиоца за општинског лекара или не, а није могао да се упушта у извиђање претпоставака, које немају ослонца у закону, чиме је прекорачио границе своје власти по закону. Министар се није сложио са овим посматрањем Државног Савета из разлога изложених у његовом писму упуКеном Савету под Бр. 525. који гласе: »Мада у закону о уређењу санитетске струке. није предвиђено како се има поступати у случајевима, кад лекар хоће да врши лекарску праксу у месту, у коме се налази апотека његових родитеља, ипак мој је претходник правилно подвео овај случај под одредбе чл. '24. тач. 15. и 27. " зак. о уређењу санитетске струке, јер и ако нема потпуног доказа, да постоји дело из тач. 27. чл. 24. ипак је тешко замислити, да ће лекар поступати непристрасно при прописивању лекова, кад зна да од његових прескрипција зависи опстанак и напредак апотеке, код које је и морално и материјално заинтересован. Нико не би био кадар да разбије сумњу код појединаца, у пристрасност преписаних лекова од стране заинтересованог лекара, на штету потрошача, а на корист апотекара. Последица свега тога била би губљење вере у савесност лека.ра, што би шкодило и самом угледу лекарске струке. Државни Савет није усвојио ово објашњење Министрово, већ је одлуком својом од 20. .јануара 1909. г. Бр. 400. поништио ожалбено решење. ЦјИзвосећи ове одлуке правницима и лекарима на оцену, налазимо, да је решење Министрово, о неодобрењу изабраног кандидата у овом случају правилно, поред разлога изнесених у његовом решењу и противпримедбама још и за то:

1, што је Министар према § 27. устројства централне државне управе држан да се стара о јавној сигурности и здрављу народа; 2, што су апотекар и лекар, према природи својих послова, дужни да један другог контролишу у преписивању и издавању лекова и све примећене неисправности да јављују надлежаој власти ради извиђаја, а та би контрола у овом случају били илузорна; и 3, што би на случај извршеног каквог кривичног дела преписивањем или издавањем лекова, била оскудица сваке гарантије за јавну сигурност, а истрага би била илузорна, јер ови рођаци, апотекар и лекар, на само да нису дужни сведочити један противу другог, него шта више могу све учинити, да један другог сачувају од сваке одговорности (§ 50. крив. зак.). В. Ђ. Н.

ПОУКЕ И 0БДВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I Суд општине варошице Краљева, службеним актом својим пита: »Суд овај учтиво моли уредништво за објаснење. Да ли има право гласања на олшт. збору и онај грађанин, који не плаћа 15 дин. непоср. пореза са државним прирезом и то само на имање без личне — непоср. порезе — у 6. дин. кад је исти престарео и на основу чл. 74 тач. е. и ж. Зак. о непоср. порезу плаћања личне порезе ослобођен. Тако исто, да ли имају право гласа и они старци, који и без личне порезе и порезе на имање нису никако увршћеии у распоред порезе Бр. 6, а на некакав начин увршћени у гласачки списак. Нужан је одговор у нрвом наредном броју." — На ово питање одговарамо: По члану 30. закона о општинама, на општинском збору имају право гласа сви пунолетни грађани општине, који плаћају држави најмање 15 динара непосредног пореза на годину. Што се тиче задругара, у који ред улази и отац са пунолетним синовима, ако живе у заједници, њих закон повлашћује и дозвољава ираво гласа свима без обзира на величину непосредног пореза, који задруга плаћа. Ни ова законска одредба ни чл- 32. истога закона, који набраја узроке из којих неко неће имати право гласа, нису изузели оне, који су ослобођени плаћања пореза на личност због старости или телесне неспособности. Према овоме има се овако узети: 1. кадгод је један самац ослобођен плаћања личног пореза из којих му драго узрока али плаћа 15 дин. непосредног пореза на име осталих облика. он има право гласа; и

2, кадгод је неко задругар (где изузетно од грађанског закона улази отац са сином) он има право гласа без обзира на величину задружног пореза и без обзира на то, што је ослобођен личног пореза, јер се он користи оним делом непосредног пореза, који његова задруга плаћ а. У опште ослобођење од личног пореза, које налази ослонца и права у закону о непосредном порезу, не утиче на право гласа, које има свога извора у чл. 30. закона о општинама. II Суд општине доњо-љубешке актом својим Бр. 225, пита: »Један грађанин овд. осуђен је пресудом монополске улраве да плати кријумчарску казну и таксу у 174 динара. Начелник срески тражи наплату ове казне. Како је између општинеког суда и срееке власти дошло до неспоразума: да ли се за ову наплату могу узети у попис два вола и све оно што земљоделцу штити § 471 грађ. суд. пост. то се моли уредништво за потребно обавештење." — На ово питање одговарамо: Пре него што да одговор на ово питање, уредништво констатује да је оно непотпуно, јер није речено: по коме је закону осуђено дотично лице, јер Управа Монопола суди за разноврсна кријумчарења, н. пр. по закону о монополу дувана, соли и новим монополима. Кад се тражи одговор онда треба и питање да је јасно. Али узимајући да је кривица из ма кога од ових закона, уредништво ће дати за сваку засебан одговор. Дакле, ако је кривица по закону о монополу дувана или монополу соли, онда се осуђеном не може узети у попис ни покретно ни непокретно имање, које му штити § 471. грађ. суд. поступка, него предмет пописа може бити само једна трећина од онога непокретнога имања, које кривцу претекне преко »нагдавмгје«, или она покретност, која такође претиче (чл. 156. зак. о монополу дувана и чл. 12. зак. о моноп. соли). Што се тиче кривица по закону о установи нових државних монопола, ту по чл. 20 б. није изузета покретност из пописа, а од непокретног имања служи за наплату опет само трећина од онога имања, које претиче преко онога, што се по § 471. грађ. судског пост. не може узети у попис. III Суд општине ђакуске, актом својим Бр. 239, пита: »Тачка 4. § 471. грађ. суд. поступка, штити земљолелцу од продаје пет дана земље, рачунећи дан у 1600 квадратних хвати. Дан орања од 1600 кв. хв. у овом крају разумевају двојако, н. пр. једни рачунају да износи 42, а други 57 ари. С тога суд овај, као претплатник листа, моли уредништво да објасни: колико из-