Полицијски гласник

СТРАНА 70

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 9.

помоћи људима који немају иначе имање, а налазе се у тренутним неприликама. Кад је човек само у тренутним таквим незгодама, онда му је још и лако да постепено доведе у ред своје материјално стање. Али ко даје такве потпоре без нарочите сигурности? Банкар неће са таквим људима ни да има каква посла; он радије да прими менице на дисконт зеленашу, који поред тога, ради сигурности, депонује и харије од вредности. Заводи дају на зајам само у замену за какве ствари од вредности. За то онда долазе зеленашке радње, ко^е у обичном трговачком свету нису омиљене. Дужник је обично својим последњим иметком купио меницу, да би њом у неколико дао гарантије зајмодавцу, да ће му дуг бити враћен. Наравно, да овај хоће да буде нотпуно сигуран, а сем тога рад је да направи и леп посао. Он је свесан тога, да није баш тако пуно части давати позајмице на такав начин. Отуда долази и то, да зеленаш хоће да има бар добре зараде од свога посла, који је тако презрен. Ко би му за то могао замерити ? Његов је ток мисли логичан и разумљив. Чиновницима, високим и нижим даје зеленаш и без нарочитог осигурања. У самом њиховом положају налази он сигурности, те за то зеленаши нарочито радо и раде са чиновницима. Ретко кад да дође на јавност њихова испуњена претња, да ће се ради наплате обратити старешинама дотичних чиновника. Сем тога, уверени су, да их чиновници никада неће кривично тужити, да би на тај начин уштедели своје компромитовање. Из истога узрока дају зеленаши радо новац и официрима. Зеленашлук са оФицирима и другим »каваљерима«, који узајамљени новац употребљују само на луксузни и раскошни живот, има такође своју особиту психологију. Зеленашу при том служи као критеријум искоришћење лакомислености, неискусности. Зеленаш је већином добар познавалац људи и пун искуства у животу, те врло тачно зна, да какав млад оФицир траћи много више новаца него други смртни. То је час из обзира на положај, час из личних наклоности; тек он је увек готов на излишне издатке. Официр плаћа просечно свуда више но грађанин, изузев касине, где сразмерно јевтино живи. Ондајевећебакшише, према женскињу је издашнији, носи боље одело, боље рубље ит.д. И све то ради у већини случајева тако, да то не одговара његовим материјалним могућностима. У пуку се све то трпи мирно и ћутећи. Т.ако звани весео живот не забрањује се оФициру. Отуда долази, да и зеленаш не посматра тако критички лакомисленост те младе господе. А каква би и имао повода за то, да. испитује приватни живот официра детаљније него ли командант пука? Сем тога, за то му недостаје и прави пут. Биро-а за обавештења уздржавају се од тога, да утврђују лакомисленост официра. За то зна, наравно, и зеленаш, те само Форме ради и тражи таква обавештења. Остале личности, којима је ближе познат жнвот оФицира, не стоје му на расположењу.

У осталом, погледи на лакомисленост и неискусност врло су различити. Понеки оштећени ОФицир, баш и на самом кривичном претресу противу зеленаша, неће да призна да је био лакомислен и неискусан. Велика осигурања, која тражи зеленаш од својих жртава, правда он тиме, што она стоје у сразмерним односима са њиховим осталим, луксузним издацима. Ко баца стотине на вино, дуваи, задовољства и женске, тај може да плати и добар интерес на позајмљени новац. Кад се све то стави на кантар, онда врло често изгуби више онај лакомислени, него ли зеленаш. Лакомисленост првога често се граничи се преваром о кредиту, а уз то иду и лажи о намери на шта ће се употребити позајмљени новац. Зеленаш обично каже сам себи: откуда му новац да плати остале дугове, ту је извор и за исплату мојих потраживања. Он рачуна по оном »систему«, по коме се ОФИцири или други каваљери махом богато ожене. Зеленаш зна д&ље и то, да није у стању своју муштерију да поучи чему бољем. Тај живот пун лакомисленога уживања постоји и постојаће, па дао он или одбио тражену позајмицу. Зеленаш се, у осталом, једва осећа и позван да коригује друштво. За њега је много боља прилика, да и он заради свој део од оне господе, на којима тако многи зарађују. Отуда и долази то, да се често зеленаши наврзу на каквог младог човека и просто му натуре свој новац. (наставиће се)

ПОУКЕ И УПУТИ

Може ли лекар вршити службу и имати праксу у вароши, у којој постоји само једна алотека његове задруге. Општина ј. изабрала је за свог лекара д-ра С. Ш., из исте вароши, у којој постоји само једна апотека његовог оца ноч. А. Ш., које су наследници он и брат му М., а уживаоци мајка им и неудата сестра. Д-р С. Ш, одрекао се права удела у приходима од апотекарске радње, и то не само за протекло време, него и за у будуће, који ће се одустанак имати у виду при расправи масе. По тражен.у општине, да се одобри избор д-ра С. Ш., г. Министар унутрашњих дела затражио је мишљење од Главног Санитетског Савета о томе: да ли д-р С, Ш. због својих правних и материјалних односа према масеној апотеци, а с обзиром на одредбе тачке 15. и 27. чл. 24. зак. о уређењу санитетске струке може у вароши Ј, отправљати ма какву јавну санитетску службу, или макар само упражњавати приватиу лекарску праксу. Главни Санитетски Савет дао је на ово питање овај одговор: 1. Да је дух и смисао горепоменутих законских одредаба такав, да у месту, где има јавна апогека, оно лице, које продаје лекове, не сме се бавити и лечењем, а логично такође ни да онај, који се бави лечењем, не сме продавати лекове (види

тач. 9. чл. 9. а и тач. 13. чл, 12. санитет. закона као изузетне случајеве), па сљедствено ни имати материјалног интереса и удела у продавању тих лекова. 2. Да материјални и правни однос, у коме се налази д-р С. Ш. према масеној апотеци, не могу дати довољно гарантије, да ће он остати на висини свог позива, па ма каква се исправност могла код њега претпоставити, и 3. Да је у духу и смислу тач. 27. чл. 24. санитетског закона сасвим јасно: да у месту, у коме лекар има своју и своје Фамилије апотеку, или има у њој ма каква удела, —• па кад је он још и једини — не може бити ни државни, ни општински ни приватни лекар, и да према томе д-р С, Ш. због масене апотеке и њених интереса не може бити ни срески а још мање општински лекар у вароши Ј., где постоји породична апотека, за коју је он интересован, у противном случају, а према одредбама тач. 27. чл. 24. санитетског закона има се ова апотека затворити. На основу овог мишљења Главног Санитетског Савета, Г. Министар донео је к решење од 28. јануара 1907. г. Бр. 949.. да се избор д-ра С. Ш. за лекара општине ј. не одобри. По жалби д-ра С. Ш. Државни Савет примедбама својим од 9. јануара 1909 г. Бр. 7935/908. нашао је, да министрово решење не одговара закону са ових разлога: Као што се види из жалбеног решења, Министар није одобрио избор жалиоца за лекара општине вароши Ј. на основу чл. 24. тач. 15. и 27. зак. о уређењу санитетске струке, зато, што у вароши постоји само једна апотека оца жалиочевог поч. А. Ш., које су наследници жалитељ и брат му М., а уживаоци мајка им и неудата сестра, те се из тога изводи да је жалнлац директно материјално интересован у раду и промету апотеке. По тач. 15. чл. 24. поменутог закона, апотекар се не може у исто време и лечењем бавити. А по тач. 27. истог члана ако се појави основана сумња да између појединих апотекара и лекара постоји какав договор на штету публике ствар се предаје на оцену Главном Санитетском Савету, па ако се из дотичних рецеписа увиди да међу њима мора бити ма каква договора, казне се обојица двогубом новчаном казном, колико су тим договором од прилике публику оштетили. А ако и после те казне учине ту исту погрешку, апотекару се затвара апотека, а лекару одузима лекарска пракса у Србији. Ни један од наведених случајева за жалиоца не постоји. Он није апотекар, па да се поред апотеке занима и лечењем. Његова заинтересованост у времену кад је донето ожалбено решење није била утврђена. То се види из самог решења, јер је наређено да се приберу иодаци о томе. Тек актом старалељског судије од 19. марта Бр. 6602. констатовано је, да су наследници имања и апотеке поч. А. Ш. жалитељ и малолетни му брат М., а уживалац мати им и неудата сестра, и да се је жалилац одрекао права удела у приходима од апотекарске радње, и то не