Полицијски гласник

БРОЈ 9.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 69

споообан. На основу повољног мишљења овога, кандидат добија од надлежног окружног начелника цертификат способности, којп мора увек собом носити и показати, као и реверс о пријави за циркулацију аутомобиле, на сваки захтев власти. Дужност је кондуктера аутомобиле, да све делове својих кола одржава стално у иоправном стању, и да се често уверава о правилности њиховог Функционисања; он не сме напустити кола пре него што предузме све потребне мере предострожности за епречавање.могућних несрећних случајева, и пре него што заустави лупу мотора. На случај потребе, кондуктер је дужан датрубом огласи примицање својих кола, која ноћу морају бити осветљена белом и зеленом светлошћу. Аутомобилни возови. Аутомобиле, које вуку друга кола (аутомобилни возови), поред општих законских одредаба о аутомоб.илама, подлеже још и специјалним одредбама. Да би у једном округу могао циркулисати аутомобилни воз, потребно је за ово допуштење окружног начелника, које се издаје или на основу мишљења окружног инжпњера, или на основу мишљења надзорника путева, или на основу мишљења обојице, што све зависи од природе путева на којима ће ови возови циркулисати. Независно од општих законских прописа, допуштење за циркулацију аутомобилних возова издаје се под наројштим условима сигурности, који се набрајају у самом издатом допуштењу. Сваки аутомобилни воз мора ноћу бити осветљен: с преда белом и зеленом, а позади црвеном светлошћу. Задржавање возова на јавним местима не сме ни у ком случају ометати јавни саобраћај нити спречавати приступ у приватну сопственост. За саобраћај путника, станице ових возова . утврђују се одлуком окружног начелника у допуштењу за њихову циркулацију. Брзина. Декрет од 10. марта .1899 год. ставфа у дужност кондуктеру трамваја, да увек буде господар њене брзине; да успори брзину а према потреби и сасвим заустави кола, кад год она могу бити узрок каквог несрећног случаја, нереда или кад ометају саобраћај, и да, приликом пролаза кроз тесна места, изједначи брзину са обичним пешачким ходом. У осталом, брзина ни у ком случају не сме прећи 30 'км. на сат у отвореном пољу и 20 км. на сат у насељеним местима (за аутомобилне возове 10 км,). ' Аутомобилна и сва остала кола са механичким моторима, без обзира на њихов тип и њихову природу, подељена су у две категорије, према томе да ли су способна или не, да у равници иду већом брзином од 30 км. на сат. Конструктор је, дакле, дужан да прецизно означи, у своме захтеву за испитивање и потврђење типа, максимум брзине кола која намерава да пусти у саобраћај, јер за тачност из-јаве носи сву одговорноот. Тако исто и у писмену, које издаје купцу, мора означити максимум брзине, коју продата кола могу достићи у равници.

А.ко је аутомобила способна, да у равници иде већом брзином од 30 км. на сат, мора бити снабдевена двема истоветним таблама са редним бројевима, које ће бити истакнуте с преда и позади кола. Ови бројеви, који су исписани видљивим арапскпм циФрама, и које утврђује инжињер, служе за лакше изналажење сонственика аутомобилних кола. Примена одредаба о ограничењу брзине аутомобила имала је за последицу извесне тешкоће. Поједини општински председници, наслањајући се на чл. 94. и 37. зак. од 5. априла 1884 год., који им ставља у дужност старање о сигурности саобраћајана јавним местима, свели су брзину аутомобила, при пролазу кроз насељена места њихове општине, и испод 20 км. на сат. Једним расписом министра унутрашњих послова од 12. августа 1903 год наре^ено је окружним начелницима, да овакве наредбе одобравају само у оним случајевима, кад не потичу из злоупотребе власти, претераности и кињења. Трке аутомобила. Трке аутомобилних кола на јавном месту и у границама једног округа, могу бити само по нарочитом одобрењу окружног начелника, које се даје на основу повољних мишљења шеФова одељења за друмове и по пристанку општинских председника, кроз чије ће општине ова кола пролазити. Ако се трка простире кроз више округа, ова одобрења даје министар унутрашњих послова на основу мишљења окружних начелника, у чијим ће Се окрузима трка вршити. У овим случајевима брзина може бити већа од 30 км. на сат у отвореном пољу, али нипошто не сме прећи 20 км. на сат кроз насељена места. Трошкови око надзора, као и сви остали којима се администрација излаже због трка, падају на терет њихових организатора, који су дужни да унапред депонују потребну суму. Санкција. Повреде одредаба декрета и наредаба, које се односе на аутомобилна кола, констатује се записницима који се достављају надлежним судовима. Поред казнене, ове законске одредбе садрже и административну санкцију: после два учињена иступљења у једној години, цертиФикат о с.пособности може се одузети од кондуктера аутомобиле решењем окружног начелника, а по мишљењу инжињерског одељења. (НАСТАВИЋЕ СЕ) ■■ .«». ПСИХОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА и ЗЛОЧИНЦИ СПЕЦИЈАЛИСТЕ (одељгш из дела <( 11сихологија з.лочинца у> ) од д-ра Ериха Вулфзка државнога тулшоца у Дрвзди (наставак) Разбојник. је крадљивац, који краде употребљавајући силу према људима. Он има, дакле, много особина обичнога крадљивца. Неспособан је за рад или, у најмању руку, плаши се од рада, а пожудан је за уживањем. Док крадљивац већином живи још неким извесним уредним жи-

вотом у друштву (ако већ није у каквој крадљивачкој, скитачкој дружини), дотле је разбојник са свим одвојен од редовнога друштва. Он је скитница и изоегава зајед?шцу са људима. Васпитање му је махом јако запуштено, а интелигенција слабо изображепа. Разбојници се већином здружују и отимају на заједнички рачун. Разбојништво је злочин, који се са успехом може извршивати у модерц.им државама само за време политичких немира, н. пр. у руској револуцији ит.д. Разбојника карактерише његова употреба силе. Физиолошки долази ту у питање урођена телесна снага. Телесно слабуњавом човеку врло би слабо ишли разбојнички послови. Има једна урођена телесна снага, која се мора испољити, а то је изванредна моторна покретљивост. Са свим је сигурно, да за разбојнпчки начин живота постоје природни нагони. Одлучност и неустрашимост крадљивца појављују се код разбојника знатно појачани. К томе долази још и лична храброст, коју мора разбојник показатп кад дође са противником очи у очи. Та лична храброст испољава познату разбојничку гордост. Крадљивац је као такав готово увек разуман; наравно, да наилазимо и на ту гордост код крадљиваца по хотелима и код крадљиваца јувела. Нрави разбојник може да живи још само у државама са слабим управама, као што су Италија, Шпанија, Русија ит.д. У Немачкој не може да просперира прави разбојник или бар са свим ретко. Немачки разбојник није ништа друго до насилник-крадљивац и скитница. У Немачкој су разбојништва махом дела по стицају прилика; никако нису производ навике или заната. Код немачкога разбојника преовлађује крадљивачки карактер; ту наилазимо (нарочито у погледу интелигенције) опет на све оно што смо упознали код крадљивца. Краус вели, да је »разбојник једини злочинац, који је не само ван закона, већ се скитара без стана и станка ван друштва, а животне намирнице прибавља јавном силом нарачун друштва, као звер«. У његовом типу сједињени су необуздани пркос према сваком окову, страст за авантурама, неописана храброст и страх од рада. »Он са највећим папорима радо употребљују сву своју снагу, само да би постигао свој циљ; не боји се, дакле, труда, али мрзи да употреби своју дивљу снагу на свакодневни, уредни рад; али исто тако, као што је готов на сваки напор да би дошао до животних намирница, исто тако воли и апсолутан нерад. Ако свему томе, што смо оцртали као разбојничку наклоност, дође још и пети елеменат: огорчење и пожуда за осветом према друштву, које га јури са. својим »педантним и партијским" законима, онда је разбојник готов. У колико ми знамо, врло је интересантно, да у литератури још никако није обраћена пажња на асихологију зеленаша. Овде се мора поћи од привредних односа, пошто су из њих и произашле зеленашке радње. Са свим је тачно, да је привредна потреба за заводима, који ће позајмицама