Полицијски гласник

СТРАНА 74

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 10.

Тужилац не може, без пристанка туженога, одустати сам од спора после саопштења тужбе туженом зато што тужени може бити заинтересован, да се поведени спор противу њега и оконча. Он је, н. пр., уверен да тужилац нема права, и његов је иџтерес, да се то одмах констатује, како га овај не би могао доцније поново узиемирити. Ово право мора се туженом признати, када се већ појединцима признаје и само право на изазнвачку тужбу (§ § 346. а 350. грађ. суд. иост.). Осим тога, може бити да тужилац, који је увидео да ће спор изгубити, одустаје од парнице само зато да би избегао плаћање трошкова који на њега, као на страну која губи, имају да падну. Тужени, да би се избегла свака дискусија о обавези плаћања ових трошкова, има рачуна да се парница оконча и да се, на тај начин, утврди да те трошкове има тужилац да сноси. Из ових разлога, који су, као што видимо, врло озбиљни, мора се допустити туженом, да каже шта мисли о одустапку тужиочевом, тако да ће се спор прекинути или продужити према томе у коме ће смислу бити изјава туженога. Ми мислимо да се ова резоновања могу, сасвпм или делимично, применити и на случај одустанка од извршења. Извршење је само једна, друга по реду, Фаза спора, те би са тога разлога само требало иравило из последњега стапа § 1 13. грађ. суд. пост. раснрострети и на случај којпм се овде бавимо. Дужник, који није био у стању да повсриоца на леп начпн измири, због чега је морало доћи до егзекутивне наплате, може имати интереса, када већ поверилац не одустаје од самога права већ једино од његовога моменталног извршења, да се процедура продаје продужп п оконча, и он се, бар на тај начин када није могао друкчије, своје обавезе ослободи. Иначе, ако би поверилац могао сам, својом властитом вољом, одустати од продаје, онда би дужник могао бити, у место једном, више пута изложен иепријатноотима које са собом повлачи егзекутивна наплата. Што се трошкова тиче, овај разлог већ пе може се увек овде навести у одбрану постављенога правила, као што је то случај са одустанком од тужбе. Јер, како трошкови око извршења падају на дужника, ношто је он њихов проузроковач, то се не може рећи и овде: да дужник има рачуна да се продаја сврши стога хито ће се доказати да те трошкове има иоверилац да сноси. 1 ) Ова објашњења нагпа нису, мислимо, у противности са § 478. а. грађ. суд. пост. који овако гласи: »Извршење иресуде, илн и саму одређену продају имаи.а дужникова ради извршења нресуде, све док продаја није свршена, може обуставпти само поверилац који је илвршење тражио«. Овај пропнс, у колико се он односи на обустављање продаје, неће јамачнотодакаже, да је, за то обустављање, довољан одустанак повериочев. Он хоће да каже само то да се продаја не може обуставити без

') Наравпо изузев олучаја, ако је поверилац сам крив што се дошло до прннудне нанлате (н. пр. при двогубој наплати дуга — § 253. тач. 4. крив. зак.), и нродаја се уништи.

пристанка повериоца који је тражио извршење. Али то ие значи још, као што рекосмо, да је за то доста да поверплац да свој пристанак. Према горњим објашњењима, за обуставу продаје потребна је још и сагласност дужникова. Исто тако треба тумачпти и други став наведенога прописа по коме: »А ако је таквих поверилаца впше, онда се ово обустављање може учинити само на захтев њпх свију". У овом случају, за обуотаву продаје потребна су, дакле, ова два услова: 1°, да су на то дали свој пристанак сви заинтересовани поверпоци; а као такви сматрају се они који су тражмлп извршење. Као такви не сматрају се овде они повериоци који немају изврнтне одлуке судске, као ни они којн ову пмају, алп којн нису тражилн принудпу наилату; 2", да на обустављање продаје приотаје и дужник. Ако дужник тражи, да се продаја сврши, власт полициска мора овој приетупити или, ако ју је већ отпочела, мора је продужптп. Разне нобуде, противпе пнтересима дужннковпм, могу нагонити поверпоца да тражи обуставу продаје. те би стога било неиравично допустити, да поверилац буде овде једини господар извршења. 1 ) А може ли власт и без пришгга странака обуставитп једном већ одређену проДају? ГТитаље је врло важно. Решење његово може бити од великога утицаја на имовинске односе појединаца; јер, ако би се доиус.тило. да власт сме, својом властитом нницпјативом, задржати једном већ објављеиу продају, оида бпсмо могли доћп до резултата веома иеповољних но речене односе. Попменце, дужпик, благогодарећп било својим личппм везама бпло политичком у-пливу своме, могао бп, противно интересима повериоца, који је захтевао егзекуцију, издејствовати код пзпршне власти обуставу продаје. Ако би ова власт такво право имала, онда би от-та располагала, за овоје полптпчке цил>ене, врло моћним средством, што зпачи да би тада приватна ирава била врло често у рукама власти, која бп њпховпм тптуларима могла, без своје одговорпостп, нанети велике штете. Како права иемају нпкакве практнчне вредностп, ако нису саикционисана, и како се санкцнја прнватних права не састоји само у гоме да се, у случају сиора, може добити с-удска одлука којом се она констатују, већ и у томе, да судска одлука буде увек и одмах приведена у дело, ') У Иолицијском Гласнику, у години 1904. год., штампао је сада пок. Светозар ЈањиК, бип. судија Касационога Суда, своје врло корпснс п интересаптне белешке о гл. XVIII. и XIX. грађ. суд. пост, ,( (( о нзвршењу пресуде", и (( о уништењу неуредне јавпе продаје), и то егзегетпчкпм редом, параграф но параграф. Ту је § 478. а., којим смо се горе бавили, спмо нотиран (са примедбом да је унесен у законик 24. Јула 1898.), без коментара нп цитирања каквих одлука судских. Осим рвога ]>ада пок. Јањића наша правна литература обогаћена је, у последн.е време, трима корисним збиркама које ће, у маогоме, олакшати и етудије о извршењу грађанских одлука јсудеких, атосу: Мил. Вукићевића, Збирка одлука Државног Савета (год. 1908.): Гојка Никетића, Начелне одлуке Касационога Суда (1868.- 1908.); Гојка Никетића, По забелешкама Д-ра Пиколе Крстић а изводне одлуке оаште седнице и одељења Касационог суда 1868.-1818. год. (Издање Академнје Наука).

то у напредним земљама и друга Фаза приватно-нравнога спора, извршење, долази међу онс послове који су стављени у атрибуције судске власти. Пошто је ова власт незавпсна од власти управне, која бп од једнс такве надлежности могла чинити злоулотребе, то су онда појединци сигурни да ће они у целом спору, у извршењу као и у суђсњу (Егкепп1ш88в1;ас1шт), наћи потребне гарантије за своја права. У пас напротив. Извршења одлука судских и по грађанским парницама дата су унравној власти. Није потребно доказпватп још и то колико је такав снстем штотап са гледишта гарантија приватиих права појединаца. Искуство нам пружа небројено примера за доказ тога. Зато се, са толиким пнсистирањем, и тражи напуштање тога система и увођење другога ио коме би власт, падлежна за егзекуцпју грађанскнх одлука судскпх, бпла, слично судовима, независиа од унравне влаоти. Када је извршење судскн посао, онда зашто и пзврпша власт не би овде била дсо судске власти? 1 ) Може лп дакле, понављамо, полпциска власт задржати својом оопственом вољом нзвршење продаје? Алп прво да одговоримо на ово питање: да ли би паредба више властп, окружног начелннка нли мпнистра, којом би се нглло иа то да се продаја једном објављена обуставн, бнла обавезна за начелника сроскога одиосно управу града Београда, и у опште власти и чпјпм је атрибуцијама посао извршења грађанскиХ одлука судских? Питање се поставља стога што јо сасвпм различап положај судскнх н уиравнпх чиновника. И по Уставу и по закону судови су самосталии, незавпсни од управне власти, од које немају нити смеју да примају ма какве наредбе односпо спорова нзнесених пред њих на решење (в. чл. 1 46. Устава и § § 12. и 109. крпв. зак.). Што се управних чимовннка тиче, и они су, наравно, у својој надлежности законима везани. Ма њима је баш дужност да за,конима прибаве вазкности. Ова дужност лежи иа свпма органима управно власти, без обзира на њихов хнјерархискн положај. (В. чл. 117. и 28. Устава). Али, ипак има ова важна разлика између суднја и чиновника управних, у погледу наредаба, било генералних било специалних, које би им се упутиле од впше административне власти: Док, као што смо казалп, судија не сме иоступптн нн по каквој наредбн админнстративно власти која би се тицала спорова пз његове надлежностп, дотле нижи административпи чпновнпк нпје већ тако самосталан. То се внди из §'13. зак. о чипов. грађ. рода који гласп овако: „Нађе ли нижи

] ) Ми смо се на овом иитању: о устројству властм надлежне за извршење грађанских одлука судски-х опширније задржалм у својој расправи : Јсдна иогрешна надлежност (оштамиана из (( Х1олицијскога Гласника"), Београд, 1905.. Да примегнмо, овом ириликом, још п то, да сс је на горње гледиште ставио м иређ. Министар Правде, Г. Мирк.о ТриФковић, као и комисија коју је он саставио за израду законскога нројекта о среским судовима : тај пројекат огласио је те судове за надлежне и за извршедве грађанских одлука судских. Тај нројекат чека: јонј на .усвоЈење од стране законодавне власти.