Полицијски гласник

БРОЈ 13.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАИА 101

П0УЧН0-ЗАБАВНИ ДЕО

СЛИКЕ ИЗ К00АНИДЕ

„ЧИЧА РАДЕНКО" Чичом су га звали и стари и млади, како они из његовог села, тако и они из других, који су га познавали. Зашто је он баш добио тај назив ја не бих умео да кажем, али му је то тако доликовало, тако одговарало целој његовој појави и држању, да се другчије није могло ни замнслити. Увек расположен за шалу, увек весео и много говорљив, он је био познат и деци оних села, што се уз Топлицу нижу горе до Мерћеза. Кад би се враћао из Куршумлије, било да је тамо ишао на пазар, било до власти, он је носио пуне шпагове бонбона, па је тиме даривао чобанчиће и децу, која би се играла поред пута, те су га ова на стотину метара далеко дочекивала узвицима »Ча Раденко." »Ето, такве унучиће имам код куће« говорио би он, »па не могу да прођем поред ових ђаволчића а да они не запазе, кад је чича Раденко пролазио овуда«. Отуда се и могло разумети, што су га и људп из тих села радо гледали. Никад се на њега нико није наљутио ни онда, кад би он, онако мало загрејан, наружио политичке противнике, јер је био приличан партизан. Одрастао под турском управом, он се био навикао да прилично зебе од власти, те. је према овој био увек обазрив. »Власт и осица убоду кад сененадаш«, рекао би он, »па је добро увек имати меда и за једну и другу«. И збиља, он се старао да никад нема посла са влашћу, али да је ипак добро са њом, ако би му она и без његове воље затребала. А она му је требала почешће, јер је као човек доброга, управо одличнога материјалног стања, имао чешћих сукоба око имања. А и како не би, кад је најбоља њива, најбоља ливада, најбољи воћњак било његово. Од Мерћеза, па онамо уз луковску реку, ако видиш стадо оваца, Раденкове су; џелеп волова његор: ергела коња и то његово. Ако бп запитали њега како то све стече, он би слегао раменима, скинуо шубару и подигао у вис, пропраћајући то речима »Бог је дао 1( . Ако би о томе запитали његове сељане, они би погледали око себе да нема кога од његове породице или пријатеља, па би онако као у поверењу шанули »ископао је паре«. И збиља ово последње као да је тачно, јер се његово богаство везује за једно извесно време, пошто се зна, да је пре тога и он био слабога стања. Нарочито се то чини вероватним што је он од тога времена прекопао сва окна, где су некада били рудници, и што је недрекидно од тада тражио траву »рас-

ковник«, да отвори неке лагуме, у којима је круна Цара Лазара ц његово благо.... * * * Беху већ настали позни јесењи дани. Ја сам седио тако у својој канцеларији и гледао кроз прозор у Самоков, који се клинасто спушта ка Косаници и Бањској. Интересовало ме како разнолико и на свој начин изумире разноврсно дрвеће. Док се једно јогп држи свеже и зелено, дотле је друго пожутелог или прогрушаног лишћа, те потсећа човека на оболеле људе, који ее првих хладнијих дана завлаче у своје собе, те да отуда изађу тек онда, кад пукне дивотно пролеће. Тако зањат, ја сам се прибрао тек оида, кад чух крупан глас Васе пандура, који отварајући врага викну »Чича Раденко«. Нека уђе рекох служитељу, па пођох вратима да сачекам Раденка, јер сам га ја лично пазио и волео. Чим се служитељ повуче лсво од врата, појави се отуда Раденко. Улазећи у канцеларију, он не беше онако весео и насмејан. како је то други пут био, те ми већ сама његова појава казиваше, да је невољом нагнан да учини ову посету власти. Да бих му олакшао да што пре и слободније каже зашто је дошао, ја га одмах ослових: »каква је невоља чаРаденко?" »Невоља Бога ми, права невоља господине, баш као да знаш зашто сам дошао; хоћега ли и можеш ли штогод помоћи ?'' Пошто сам га охрабрио да ћу учинити све што власт може, он поче причати. »Ти познајеш онога Јована из мога села, што си га летос апсио на сабору код куршумлијске цркве за насртање на женску чељад. Онај, знаш, нерадник, што је прошао и Србију и Бугарију и Турску и Кара-Влашку, па се само вратио већи несретник него што је био, а није стекао на толиком путу ни мангуре. Пре десетак дана прођа он поред моје куће па ће рећи: »чича Раденко, имам нешто да разговарам с тобом.« Ја сам рачунао да ће тражити штогод од мојих старих хаљииа, као што је много пута дотле радио, па му рекох онако више у шали: добро, добро, шта тн треба гуњче или чакшире, па да кажем снајама нека нађу«. ч »Не, не, рече ми он, сада неће бити разговора о томе; са свим је друга работа, али не можемо сада нншта више, него кад дође млади петак ето мене на разговор«. То прозбори па оде, а мене остави да размишљам: шта то може битн? Дуго сам тако сам лупао главу о чему би он са мном могао разговарати на млади петак, али како не нађох никакав згодан одговор, ја помислпх да је он то онако рекао у шали и само тек да негнто рекне. Две недеље доцније Јован бану у моју кућу рано у јутру. »Данас је, рече ми он, млади петак, и ако с тобом може да се разговара поверљиво, онда хајдмо горе у врх твоје ограде да избегнемо радозналост твоје чељади.

Љубопитљив да чујем шта хоће овај човек, ја пођох горе више своје куће и он отпоче разговор, заклиЊући ме децом да ником не говорим, ако се не бих решио да примим његов предлог. Пошто сам му дао обећање он отпоче: »има, рече, неколико месеци, како ми сваког младог петка.дође на сан један старац беле браде и говори. како у твојој њиви доле у реци више воденице, има закопан пун бакрач све жутог дуката још од времена српског цара, кад је овде око Лукова вађено злато и сребро. »Ископај то, рече ми старац, и буди сретан, јер ми се већ дооадила твоја сиромаштина и невоља." Сутра дан, продужи Јован,ја сам већ копао на месту где ми јо обележио старац, али не нађох ништа. Кад је био први млади петак, ето старца опет. »Не вади се, рече ми он, оно благо без жртава. »Мораш да закол 5 еш црног овна без белеге, па тада слободпо копај и вади.« Од тога времена ја сам обиграо цео Копаоник да нађем црнога овна без белеге, али нигде за моју несрећу нема. Кад сам једноме рођаку казао шта тражим, изговарајући се да ми то треба да лечим сестру, он ми рече: »па што јурпш по Копаонику, кад ти ено ча Раденка у селу. Он има овна бсз белеге. • а лакше ти је украсти га онде у селу, него носити чак одовуд. <( »Ја сам, признајем ти, говораше Јован, знао за твога »Галоњу, (( али ми је тегако да од тебе украдем, јер си ми учинио многа добра. »Али кад без њега не може, онда ајде и ти у ортаклук, гга ако Бог да те нађемо штогод, пола је моје, пола твоје. Право да тн кажем господине, ја сам амишан на пару, нарочито на проклету закоиану пару, и како ми он ово понуди, ја пристадох оберучке. Жудња да будем богат, богат до невероватности, била је тако голема а Јовановим причањем тако појачана, да сам ја заборавио да ћу морати заклати свога »Галоњу® кога сам волео, да опрости Бог, као рођено дете. Договорисмо се, да ме Јован чека на месту са будацима и ашовом, ајададоведем »Галоњу«. Кад је било неко доба ноћп, ја измамим »Галоњу« из тора, па поведем собом. Оп је ишао за мном као псето. Кадгод би он бекнуо за мном, мени је тошко падало као да ме неко ножем удара у срце, али сам ипак ишао напред, јер жудња за дукатима српскога цара беше неодољива- Кад сам стигао на место, Јован већ чекаше. Ја нисам могао да гледам како се гаси живот једне животињице, коју сам волео много, врло много, и зато се склоних док је Јован клао »Галоњу«. Кад он рече »готово је (( , ја дођох и отпочесмо копање, јер је жртва била принесена. Копали смо једно пола сата, и при једноме ударцу мога будака ја чух звек 6џкрача. /