Полицијски гласник

ВРОЈ 14.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 5. АПРИЛА 1909.

(јГОДИНА V.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА „ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" издази једанпут, а према потреби и впше пута недељно. Претплата се подаже у напред, и то најмање за нола године код свију подидијских вдасти, и износи: 20 динара на годину за државна и ошптинска наддепгтва, а за све друге претплатннке у опште 12 динара годишње. За иностранство: годишње 24, подугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ Д Е 0 Р А С П И С свима окружним начелствима и Упрани града Београда

Управа главног Раденичког Савеза актом представиша ми је, да поједине полициске и општинске власти сматрају за беспосличаре — скитнице, и као такве гоне и оне раденике, који су услед немања рада остали без посла, или су принуђенп да путују у друга места ради тражења рада. У овој својој представци поменута управа је навела: да се синдикати стручне радничке организације старају за налажење рада својим беспосленим члановима; да својим члановима пружају новчану помоћ у беспослици, да своје беспослене чланове упућују у друге вароши ради тражења рада, дајући им потребан путни трошак; — па је молила, да се према радницима не поступа као са скитницима. Узимајући у оцену ову представку УправеГлавног Раденичког Савеза налазим, да јој је тражење умесно, јер сам и иначе уверен, да поједине власти мимо намере законодавчеве дају шири значај § 342. казн. закона. Пре.ма прописима § 342. каз. законика за скитницу сматра се онај, који нема уредног занимања; којп живот проводи у беспосличоњу и банчењу; који чини разна иступна дела, којима се ремети јаван мир и поредак, и који нема никаквих легитимација о својој проФесији. Према томе за скитнице не могу се сматрати раденици, који имају својих легитимацнја. С тога препоручујем полициским и општинским властима, да у будуће поступајући по ирописима § § 33., 34., 35., 36. и 37. полиц. уредбе, окривљеног осуђују, пошто по закону несумњиво утврде, да је одиста скитница—нерадник , склон на чињење казнимихдела или прибављање

средстава недопуштеном радњом. А раднико, који имају легитимација о својој проФесији и сталном месту живљења, кад су без рада и кад су принуђени да путују из варошп у варош ради тражења рада, не треба гонити и кажњавати, и њима ће власти признавати легитимационе карте њихових стручних организација као доказ о уредности и занимању, ако не би евојим понашањем или кретањем изазивали сумњу, што нарочито има важити за стране поданике. ПБр. 2769. 24. Фебруара 1909. год. у Београду. Министар унутрашњих дела, Св. Милосављевић о. р.

Р А С П И С свима полициским властима и општинским судовима Како је настала пометња код првостепених судова и полициских власти о надлежности власти за оцену решења суда и одбора општинског, којим се сумњива лица на основу § 4. а подициске уредбе стављају под полициски надзор, ја сам се обратио Господину Министру правде с молбом, да Касациони Суд да своје мишљење о правном значају наведеног закона. Каоациони Суд одлуком својом од 17. Фебруара 1909. год. Бр. 1891. ову надлежност објаснио је овако : »Претписом ГосподинаМинистраправде од 10. Фебруара 1909. Бр. 1490. достављен је Касационом Суду захтев Господина Министра унутрашњих дела од 29. јануара 1909. год. Бр. 754, да му Касациони Суд да своје мишљење о правном значају §. 4. а став V лолициске уредбе а на име о томе: »да ли су и у случају § 4. а став V полициске уредбе надлежни првостепени судови за расматрање одлука изречених од општинског суда са одобором, у смислу § 15. и 16., полиц. уредбе,

или се израз » неаосредна државна власг«, употребљен у § 4. а став V полициске уредбе, односи на полициске власти, те су ове надлежне за расматрање речених одлука«. Одазивајући се овоме захтеву, Касациони Суд у својој општој седници: на основу тач. 2. § 16. свога устројства., проучио је изнесено питање, па има част о томе дати Господину Министру ово своје мишљење : У казненом законику предвиђенје полициски надзор за извесна како злочина и преступна тако и иступна дела, као криминална казна, којом се лица, по тим делима осуђена, казне уз другу казну, дакле као споредном казном. Али законодавство је узело полициски надзор и као превентивну меру за оне, на које се сумња да. крађе и извесна њима слична дела чиде. О овом полициском надзору као превентивној мери говоре прописи: § 391 в казн. законика и § 4. а став пети полициске уредбе. У првом се каже: »окружна полициска власт може административно решити, да се онај под полицајни надзор стави до годину дана на кога би се у селу или општини сумњало дачини крађе или разбојништва, или паљевине, које се у општини догађају, или да подобне злочинце прикрива". У другом се каже: ». . . . општински суд са одбором стављаће под полицајни надзор до три месеца осуђеног крадљивца за учињену просту крађу; а тако исто и онога, на кога би се у селу или општини сумњало, да чини крађе или паљевине, које се у општини догађају, или да подобне злочинце прикрива . . . .« За извиђање и суђење иступних кривица из III чести казненога законика стоји, по закону, надлежност општинских судова и полициских власти, среских -или окружних, и надлежност првостепених судова за расматрање њихових осуда. И општински суд и полиц. власт, примењујући код ових осуда казне из §. 310. казн. законика, па дакле и полициски надзор као споредну казну, раде