Полицијски гласник

ВРОЈ 20.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 157

гребне листе за управу гробља издаје још једна и за оног што ће погреб извршити. На обе погребне листе ставља се и дан, када се сахрана најраније може извршити. По правилу леш мора лежати три дана, али ако се укаже потреба за сахрану пре истека три пута по 24 часа, нпр. код брзог распадања код извесних болести, онда то лекар има да назначи на Формулару, а кварт на погребној листи. Испуњен Формулар — посмртна листа — доставља се једном нарочитом одељку у полицијском президијуму, а одаиде се опет шаље статистичком одељењу вароши Берлина. Када је смрт наступила каквим неприродним путем, нарочито ако се може сумњати на убиство или самоубиство, или ако је смрт последица каквог несретног случаја, при коме је дејствовала непажња другог лица, или кад смрт у опште није наступила пред очима сродника или обичних укућана, онда у тим случајима питање о погребу има да реши суд, јер само овај има право да решава о томе: да ли је обдукција или судски преглед леша потребан или не. У тим случајима само судија или државни тужилац има право да изда погребну листу (§ 157. кр. суд. пост.). Чим лекар назначи да је узрок смрти сумњив кварт је дужан да одмах утврди најбржим путем стање ствари и да по том, прилажући и посмртни Формулар, извести о томе државног тужиоца, који даље наређује хоће ли леш прегледати и Физикус или то није потребно. У првом случају леш се одузима и преноси у нарочити завод за смештај лешина. Мртворођену ванбрачну децу и ону која су умрла на 24 часа по порођају мора да прегледа надлежни Физикус и тек по мишљењу овога кварт може издати погребну листу. Ако је смрт наступила услед какве заразне болести, онда је сваки лекар обавезан, као и при обољењима, да нарочитим Формуларом, који од полиције добијају у виду затворене дописне карте са ослобођеном поштарином, извести санитетску комисију у президијуму ради дезинФекције, чији трошак за сиромахе (до 300 марака зараде) сноси општина а други морају сами платити. 0 извршењу дезинФекције стара се дотични позорник на линији. Под претњом издавања званичне тајне забрањено је казивати, да је случај доставио лекар. (НАСТАВИЋЕ ск) Жив. А. Лазић ПОЛИЦИЈА У ФРАНЦУСКОЈ (НАСТАВАК) П о ме а р и. Пожарна служба у Паризу врши се под управом и према наредбама управника полиције. За извршење ове дужности њему је, поред многобројних полицијских органа, стављена на расположење

и регимента ватрогасаца варогпи Париза. У циљу што брже и усггешније помоћи при пожарима, Париз је подељен на 24 заштитне зоне. У свакој од њих налази се по један центар за помоћ, који је у вези са 20 до 25 телеФонских сигнала, и снабдевен потребним техничким парком : 4 кола са 2 коња, Фургон, велике степенице, спомоћни Фургон и помпа. Ова средства довољна су за гашење омањих пожара. Половина од ових центара смештена је у касарнама, у којима се налази по једна компанија пожарника, а остали центри — централне станице — распоређени су између касарна. Главни центар — штаб иожарничке регименте — телефонски је везан са свима осталим центрима. Гашење иожара. 0 сваком појављеном пожару одмах се извештавају пожарници иреко најближег пожарног сигнала, или директно, преко најближе пожарне станице. Свако лице, у чијем се стану пли дворишту појави пожар, дужно је отворити врата свога домицила на први позив пожарника или ма кога органа јавне силе, као год што их и суседп, на случај потребе, морају пропуститн кроз своја дворишта. Исто тако, и становници улице у којој се појавио пожар, као и они из улица оближњих, морају допустити ватрогасцима да се служе њиховим бунарима, помпама и чесмама. Полицијски комесари, а у њиховом одсуству и саме старешине пожарних органа, имају право да силом уђу у двориште оних, који се њиховом позиву у смислу изложених прописа не би одазвали. Пропријетери и главни закупци станова, у којима се налазе отвори за воду и апарати за помоћ против пожара дужни су одржавати их у добром стању. а сопственици, чувари или притежаоци ватрогасних шмркова, помпи, лествица и т. д., било да се ови предмети налазе у јавним зградама или код приватних, дужни су ставити их на расположење старешини пожарног одељења или полицијском комесару кад год их они затраже. Исто тако и чувари јавних резервоара дужни су ставити на расположење воду за гашење пожара. Полицијски комесари, пак, имају дужност да се уверавају, да лп су се сопственици и закупци упаљених места придржавали у свему полицијске наредбе од 1. септембра 1897 год. о превентивним мерама против пожара, и да сваку повреду ове наредбе кажњавају. Ако би комесар полиције или пожарници поводом појављеног пожара констатовали, да се он појавио услед рђаве конструкције димњака, или да је проузроковао знатнију штету у цевима. или димњацима, управнпк полиције одређује једног архитекту са задатком да ово испита и предложи какве оправке или преправке треба извршити. Сопственику зграде оставља се извесан рок у коме ово има да изврши, што комесар полицијски, по истеку одређеног рока, констатује записником. На случај неизвршења, записник се доставља полицијском судији, који сопственика кажњава новчано и поново му наређује да полицијску одлуку изврши.

Пожарнициу Паризу. Париско пожарно одељење установљено је декретом од 18. септембра 1811 год. под влашћу и управом министра унутрашњих послова, а краљевом уредбом од 7. новембра 1821 год. добило је војничку организацију и увршћено у састав војске. Према чл. 2. декрета од 27. априла 1850 год., пожарни батаљони у погледу своје организације, регрутовања, командовања, дисциплине, авансовања, награда и унутрашње администрације стоје под министром војним, а по чл. 3. истог декрета они врше службу под управом и према наредбама управника полиције. Пожарно особље увећано је декретима: од 5. децембра 1866 год. и 28. априла 1892 год., и у данашње доба износи: 53 ОФицира, 516 подоФицира, 1251 пожарника, 36 трубача и 24 дечака. Пожарна одељења у сенском департману организована су но општинама у смислу наредаба сенског преФекта. Она зависе од министра унутрашњих послова и ако им држава дајо оружје. Официре поставља председник републике на 5 год. Сигурност трговине — зкивотне намирнице — игијена и чистоћа. а). Јавне аијаце. Прописи, који се односе на сигурност, чистоћу и одржање реда на јавним пијацама у Паризу, предвиђени су у полицијској наредби од 30. децембра 1865 г., која регулише експлоатацију и Функциониоање ових места. Закупци сталних места на пијацама дужни су своја места означити малом таблом, на којој мора бити исписано њихово име, презиме а према потреби и број места. Привремени продавци морају на овим таблама означити још и свој домицил. У интересу реда и угодности саобраћаја забрањено је продавцима на јавним пијацама, да робу излажу по крововима својих продавница, и да на овима отварају побочна врата и излоге. Пре него што напусте пијацу морају се постарати да склоне своју робу и затворе продавнице, а закупци привремених места морају своју робу, одмах по свршетку пијаце, носити. Довођење паса на пијаце и чување поједипих животиња у њиховим продавницама забрањено је. Специјалне одредбе прописане су са гледишта јавног здравља. Свирачи, певачи и сва остала лица, која своје проФесије обављају по улицама и јавним местима, не могу долазити на пијаце у циљу обављања својих проФесија. Продавцима на пијацама и њиховој послузи забрањено је: 1. да стоје или седе на пролазима, који су резервисани за циркулацију; 2. да викањем објављују природу и цену своје робе; 3. да салећу публику на пазар , препречавајући јој пролаз и хватајући је за одело или руке; 4. да дозивљу клијенте испред других продавница; 5. да одводе или да шиљу публику у дућане и магазине ван продавница, и 6. да ложе ватре на пијацама. На иијацама се још не сме продавати никакво пиће. Сва роба, која се продаје на јавним пијацама, подлежи нарочитој инспекцији, састављеној од инспектора хемијског лабораторијума и ветеринара.