Полицијски гласник

БРОЈ 21.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНиК

СТРАНА 161

оставити траг, ит.д. Све су ово опасне крађе чије 1)в се постојање утврдити исказом оштећеног стога, што у овим случајевима нема другог доказа, понајчешће увиђаја, о њиховом постојању. Г. Станојевић је, као практичар, у овом питању саовим ударио у страну и од закона и од наше судске праксе која ово питање сасвим правилно решава. V. Код исир ава г. Станојевићу је нејасно »на који ће се начин моћи доказатн неистинитост онога што садржи јавна исправа, у случају кад постоји вероватноћа зато". И овде морам поновити. да се противу вероватноће и истинитости јавне исправе може војевати свима доказним срествима. На исти начин, на који се доказује да је ма која важна чињеница неистинита, на исти се начин доказује и неистинитост јавне исправе. Којим ће се баш доказним среством то утврдити, не да се унапред рећи. јер све зависи од конкретног случаја. Кад се посумња у истинитост јавне исправе, имају се употребити најпогоднија доказна срества за тај случај да би се утврдила неистинитост јавне исправе. VI. Доказу основима иодозрењ а г. Станојевић чини две замерке, које су врло карактеристичне за спрему једног судије. Прва се тиче основа подозрења из т. 3. § 123, који се састоји у томе, што повређени или оштећени извесно лице опредељено пред смрт за кривца означава. И поред свег расправљања овога основа подозрења у мојој књизи, г. Станојевић се опет замишљено пита, шта је то оиредељено ? Ко ће ту чудну реч да. про•тумачи? Тек он вели: »Али како, на који начин има да буде изражено ово означавање, па да се узме да је оиредељено; мора ли то да буде само говором.... или се може изразити ово означавање н. пр. мимиком, писањем, ит.д. ? с( Г. Станојевић није разумео, да је код овога основа главно то, да је повређени или оштећени морао сам својим чулима непосредно опазити како извршење кривичног дела, тако и кривца, па да би могао оиредељено означити једно лице за учиниоца. Кад се ово утврди, онда повређени или оштећени може ма којим начином означити једно лицеза учиниоца, а да ли је то означаван.е опредељено, зависи од оцене суда. Стога се сви начини означавања не могу ни набрајати, већ се могу само примера ради навесги. Ја сам примера ради навео да изјава може бити писмена или усмена, а може бити и мимиком и тако даље, као што и сам г. Станојевић вели. Не може се из овога извести, да је свако усмено или писмено означење, као и означење мимиком оиредељено. Може бити и опредељено и неопредељено. Суд нма према начину на који је изражено то означавање, а по својој слободној оцени, да одлучи, да ли је опредељено или не. Оволико један судија треба да зна. Другом замерком, којом је и завршен приказ, г. Станојевић је дао још бољу сведоџбу о својој судијској спреми. Говорећи о основу подозрења из т. 2. §. 121. навео сам »ако би писмо илн пи-

смено садржало признање, то бибио основ подозрења из т. 1. § 123.« На ово је г. Станојевић ауторитетом великог практичара загрмео овако: »Ово апсолутно не може бити. Треба само прочитати т. 1. § 123. о вансудском признању, па ће се одмах лако видети да је ово тврђење г. Марковићево апсолутно погрешно. Писмо или писмено оптуженог макар да садржи признање може бити само основ подозрења из т. 2. § 121. а не из т. I. § Г23. Ово овако објашњење ове ствари како је објашњава г. Марковић ново је за све оне који примењују закон, но, исто се не може примити". Већу гомилу незнања у мање редова није г. Станојевић могао показати. Ево шта он не зна. Он, на првом месту, не зна шта је признање. Не зна, да је то јасна изјава оптуженог да је извршио једно кривично дело. Он, на другом месту, не зна, шта је вансудско признање. Не зна, да је то јаспа изјапа оптуженог, учињена ван суда, да је извртиио кривично дело. Он, на трећем месту, не зна, да вансудско признање може бити учињено и усмено и писмено. Он, према томе, не зна, да кад неко у писму јасно изјави и исприча да је извршио једно кривично дело, да је тај учинио вансудско признање, и да то писмо садржц вансудско признање. Он, на четвртом месту, не зна. да је вансудско признање, као и судско, непосредни доказ, јер се њиме непосредно доказује кривица онога који је учинио то признање. Он, на петом месту, не зна да вансудско признан.е не може бити потпун доказ с тога, што нема све услове које закон у § 225. тражи за потпун доказ. Он, даље, не зна, да се стога вансудском признању даје полудоказна снага. Он, на шестом месту. не зна ; да закон о овом вансудском признању говори у т. 1. § 123., где се изречно каже усмено или иисмено признање. Он, на седмом месту, не зна, да т. 1. § 123.. као и остале тачке тога параграх>а, нису прави основи подозрења и то стога, што се не могу подвести под деФиницију основа подозрења већ да су непотпуни непосредни докази. Он, не зна, да се ови непотпуни непосредни докази зову основима подозрења само стога. што их је закон тако назвао. Да је све ово знао г. Станојевић, не бимогаорећи, да је »апсолутнопогрешно« моје тврђење по коме је писмо, кад садржи признање, основ из т. 1. § 123. Али није ово све незнање које је судија г. Станојевић овде показао. Он тврди да писмо »макар да садржи признање«, јесте основ из т. 2. § 121. Овим је г. Станојевић даље показао ово незнање. Он не зна, шта је основ подозрења. Дакле, не зна оно, што је основица саставном доказу. Он не зна, да.је основ подозр ења једн а ..жстинита чиње_ница нз које се изводи закључак на постојање друт е чињенице, која се има да докаже, јер прва с другом стоји у тесној логичкој вези.

Кад би г. Станојевић ово знао, он би даље зиао, да ое из писма, које садржи признање, не изводи закључак да је онај који је то признање учинио, извршио кривичпо дело, већ да се његова кривица признањем, које садржи то писмо, непосредно доказује. Према овоме, знао би, да то признање није основ подозрења, већ непотпун непосредни доказ. Г. Станојевић, даље, не зна, у чему се састоји основ подозрења из т. 2. § 121. Он је видео, да се и тамо говори о неким писменима, па мисли да су сва писмена једнака. Он не зна, да се у т. 2. § 121. говори с писменима, која не садрже јасну изјаву једног лица да је извршило крив. дело, већ да се тамо говори о писменима подозривог садржаја и о писменима из чијег се природног смисла изводи закључак да је њихов аутор учинилац кривичног дела. 'Гу се из садржаја и смисла писма, у вези с осталим околностима, изводи закљцча.к да је аутор виновник. Стога, што се закључком долази до кривице ауторове. а не непосредно из садржаја писмена, ово и јесте прави основ подозрења, о којима говоре §§ 121. и 122. Све је ово детаљно изложе.но и у мојој књизи. Ако је он књигу озбиљно прочитао, у шта се мора посумњати, онда је непојамно, да један судија може тврдити, како је, »објашњење ове ствари како је објашњава г. Марковић ново за све оне који примењују закон.« Овим је г. Станојевић најбоље показао, како се закон налази у сигурним судијским рукама. Срећа је само што остале судије не мисле онако као г. Станојевић. * * * Морам признати, да ми је нелагодно дискутовати о елементарним стварима, које г. Станојевић незна. Што сам ипак то учинио, то никако није због г. Станојевића. Ни на памет ми не би пало да му објашњавам ствари које је у школи требао да научи. Ово сам учинио прво због редакције »Полицијског Гласника«, која је примила приказ г. Станојевића, и друго, и поглавито, због читалаца »П. Гласника 8 , који би можда могли бити заведеви. Познато је, да г. Станојевић воли да пише. Са којих побуда он то чини, његова је ствар. Али треба да има на уму, да није довољно позајмити књигу, прелистати је за једну ноћ и за другу написати приказ. За то треба и више времена и више спреме. Оно мало јадне праксе, што је г. Станојевић има, није довољно. Он би боље урадио, кад би књигу, коју је приказивао, учио као уџбеник. Извесно је, да би тада био бољи и практичар. Д-р Б. МарковиЋ.

БЕРЛИНСКА ПОЈШЦИЈА (НЛСТАВАК) Берлински морг — кућа за смештај лешева (ТЈвшћепћаив) — налази се ван полициског президиума, у северном крају Берлина, Хановеранска улица бр. 5. У његовим подземнпм одељењима, у којима