Полицијски гласник

ВРОЈ 23

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 181

Ово није случај само ове године, већ још пре 2 год. овако је против законо рађеио, па чак шта више овакав буџет одобрио је окружни одбор и Г. Министар Финансија. Стога се учтиво моли уредништво за обавештење: шта ће суд у оваквом случају радити, кад одбор преиначи буџет суда општинског, као и то, да ли је била правилна радња окр. одбора и Господ. Мин. Финансија приликом одобравања оваквог буџета, пошто је ошнт. деловођама сам закон одредио плату и може ли се ово преиначавати?" — На ово пптање одговарамо: По члану 118. закона о општинама, минимална је плата деловођама, у оппггинама преко 500 пунолетних грађана, 720 динара годишње. Ову плату нити може нити сме смањити општински одбор, нити друга која власт, а да не повреди поменута законска наређења, Кад је општински одбор иггак то учпнио, онда нека суд достави његову одлуку и жалбу делово1)е надзорној власти, да у смислу чл. 152. закоиа о општинама задржи ову одлуку од извршења као незакониту. II Суд општине браљинске, актом својим Бр. 802, пита: „Још 1894 године, сељани једнога села ове општине, водили су парницу са другим селом око утрине и у овоме спору потрошили 1000 динара. Како ово село није имало много готовине, оно умоли и овласти тројицу својих грађана, да се они задуже за 500 динара код извесног приватног лица, и ови то учине и ставе селу на расположење ових 500 динара у поменутом спору. Како село није исплатило овај дуг о року, поверилац тужи поменуту тројицу сељана, који су себс лично задужили за рачун села, и они буду осуђени да плате 1200 динара са неплаћеним интересом. Кад је село видело, да ће се продатп имовина ових људи за рачун села, оно је донело одлуку, да се нродаду д.во сеоске њиве и плати овај дуг, ал-и док је дсгшло одобрење од Државног Савета, једаи је већ платио свој део дуга, један је под заштитом § 471. грађ. с. поступка, а једноме је продато имање колико је могло по § 471 гр. с. пост. и један део дуга наплаћен. ^ Кроз кратко време извршиће се продаја сеоских њива, али суд не зна шта ће да ради са добивеним новцима — да ли да исплати повериоца, који је још неизмирен у своме потраживању, или да паре да ономе, што му је продато имање на правди Бога у онолико, колико је његово имање залегло, и ресто да да ономе, што је трећину дуга сеоског исплатио готовим новцем. Моли се уредништво за потребно обавештење по овоме.« — На ово питање одговарамо: За жаљење је, да је село овако мало водило рачуна о својим обвезама, те је допустило да се за његов дуг чак продаје имовппа појединих његових грађана.

Да је у своје време одредило продају поменутих њива, онда би и сачувало имовину својих грађана и спречило да дуг не нарасте од 500 на 1200 динара. Али кад су његови представници тако мало водили рачуиа о његовим интересима, оида треба сада учинити што треба, да се оштећени грађани задовоље. а да се и дуг плати, јер ће он опет селу пасти на терет. Дакле, из новаца. којн се добију од продаје њива, прво треба вратити ономе грађанину, коме је нродато имање, онолико, колико је од њега наплаћено; за тим вратиш оиоме, што је платио готовим новцем колико је дао, па тек остатак дати повериоцу у исплату дуга, ако што претекне иреко оних првих двеју исплата. Одмах за овим треба или разрезати прирез или одредити продају друге имовине сеоске, па исплатити дуг, јер ће се он из дана у даи гомилати. Ако се из раније одлуко одборске ие види, да су дуг платили иоменути сељани, него је дозвола за продају њива тражена за исплату дуга непосредно повериоцу, који је новце и дао, оида би одбор морао донети нарочиту одлуку, којом утвр},ује, да се из новаца добивених продајом њипа, прво врати онима, који су се за рачун села задужнли, па тек тада чини исплата главном повериоцу, како после не би пред Гл. Контролом било одговорности. III. Суд општине врњачке актом својим Бр. 940, иита: „У овдашњој бањн постоји неколико дућана. који су до ове године плаћали по 150 динара општигш на име аренде дућанске. Од њих је и држава наплаћивала по 150 динара таксе за време бањске сезоне, јер нм је дозвољавала да продају и оне артикле, који се не могу продавати по закону о сеоским дућанима. Налазећи, да држава иема права ии на какву аренду, одбор општински решио је, да од сада дућанџије ллаћају општини по 300 динара на пмо аренде. Власт среска задржала је била ову одлуку од извршења, али је Државии Савет, по жалби општине пашао, да је одборска одлука уг. есна. Дућанџије, сада, место 300 треба да плаћају по 450 динара, јер ако ие плате таксу државну, г. Министар им неће дозволити продају и оннх артикала, који се не смеју продавати по сеоским дућанима, и они се сада буне протпв овога. Моли се уредништво за обавештење: да ли ће дозволу за продају ових артикала даватп опет министарство, или се у сеоске дућаие могу убрајати и базарски и баштовански артикали, п да дозволе дајо општива?« — На ово питање одговарамо: У тежњи да појача општннске приходс, одбор је донео одлуку о повоћању аренде, која истина има ослонца у чл. 5. закона о сеоским дућанима, али којом се једновремено ударило и на интересе државне н дућанџија, н саме опиттиие. На ннтересе државе зато, што се покушало да" се њој оспори ираво наплате

таксе за нзузетну дозволу, коју је давала, а на интересе дућанџија у томе, што оии пли морају плаћатп поред општинске аренде и државну таксу, или се одрећи продаје оних артикала. који нису предвиђени законом о сеоским дућанима. На интересе нак општпнске по томе, гнто дућанџије без продаје базарскпх и других артикала, потребиих за бањску сезону, не би имале у опште рачуна дрзкатн дућане, те би опгатнна могла остати без тога прихода. Бпла је, дакле, потребна обазрпвост и споразум са државним властима, а не сукоб, јер он нити ће подићи вредиост и углед бање, нпти појачати општпнске интересе, јер свакп неуспех бање и свака направљена сметња посетпоцима, може донети резулате, који ће подједнако незгодно погађати и дућанџије и саму општину, односно њене гра1)ане који нмају несумњиве користи од успеха бање. Како се, дакле, у овим дућанима не смоју продавати без дозволе г. Мпнистра Народне Иривреде други артикли се.м оних, што су продвпђенп закопом о сеоским дућаннма, то ако дућанџије неће да плате и оних 150 динара за државну касу, не остаје нпшта друго, иего да општински одбор замени своју одлуку другом. IV Суд општине г. б. речке, актом својим од 15. јуна прошле годиие, Бр. 1170, пита: »У члану 25. закона о шумама стоји, да државни окружни шумар и остало шумарско особље, нема права на дијурну кад врши службену дужност у своме округу односно срезу. Алп и ако ово овако пише, шумари наплаћују дијурну кад год службено путују по' округу или срезу, и то први по 6 а други по три динара дневно, а први још и попутнину по закону о чиновницима грађанског реда. Како ова наплата дијурне тешко пада опгатпнама и појединцима, кад су они у иитању, то се молп уредништво за обавенггење: да ли имају окружни гаумари право на диевницу по 0 дннара, а поред тога и па попутнину за долазак и повратак, а тако исто и чувари шума, кад путују ио своме срезу но службеној дужности«. — На ово питање одговарамо: Кад год окружни гаумари, подшумари и остало шумско особље, врше онај надзор пад општинским, црквеннм, манастирским и приватним шумама, који им је стављен у дужност законом о шумама, онда онн немају права на дијурну према чл. 25. закона о шумама. Али, ако њих позову општине, манастири, цркве или приватни, да у њпховим шумама вргае какве послове место њихових шумара, ради сече и експлоатацпје гаума у њихову корист и за трговчну, онда имају права указнп на 6 а неуказни на три динара дневно на име свију аутних трогикова и ништа више. О свакој већој наплати, коју учине ови органи, треба извештавати г. Министра Пародне Нрпвреде.