Полицијски гласник

ВРОЈ 26.

"ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 205

положио 8 дин., према чему дао му је вшие 1 дин. Кад је свештенику саопштен овај одговор, он је изјавио: да дужник има да му плати за опело с водицом 4 дин.; за спровод до гроба 3 дин., за читање псалтира 4 дин. и за 5 кађења — прекада по 0-20 дин. ■— 1 дин. што укупно чини 12 дин., а толико он и потражује од овога. Суду овом јасно је, да свештеник има право на награду за опело с водицом 4 дин. и за спровод до гроба 3 дин., али му није јасно: има ли право на награду за читање псалтира и за изврнгених 5 кађења — прекада. С тога да се при извршењу ове наплате не би огрешио о закон и о своју заклетву, суд овај моли уредништво да изволи преко »Полицијског Гласника« дати по овоме потребно објашњење«. — На ово питање одговарамо: Поред опела и снровода, свештеник има право да наплати и сваку прекаду, коју учини над кољивом, наравно према правилима службе а не произвољно (тач. 15. чл. 8. закона о уређењу свештеничког стања). Исто тако, он има права да наплати 4 динара за читање псалтира, кад то родбина умрлог захтева (т. 18. чл. 8. поменутог закона). И, кад свештеник тврди, да је ове свештенорадње извршио, онда треба тражену суму наплатити. За жаљење је, међутим, да је до овога питања у опште и дошло, јер су и свештеник, и парохијанин који је тужен, па и сам општински суд, могли учинити са своје стране што треба, да до овога не дође. Тако : парохијанин није требао да закида зараду свештенику из пијетета према своме покојнику; свештеник је требао да убеди парохијана, како је порицање обвезе у опште ружна ствар, и како обзири према своме свештенику треба да су много шири него што их је он имао; и, на послетку, општински суд, већ и по самом своме задатку требао је да узме на себе дужност, да ову ствар ра'справи путем равнања и попустљивости с једне и друге стране. II Деловођа општине м^ло-пожаревачке лита: »Пореско одељење казнило је, маја месеца ове године, два грађанина ове општине, што нису таксом оптеретили облигације, по којима су издали новац под интерес. Ове облигације потврђене су код општинског суда, као надлежног, и плаћена је такса, коју општински судови наплаћују по закону о таксама. Овакав поступак одељења учинио је, да сада сви носе своје облигације среској власти и тамо их тврде, те је, тако, каса општинског суда изложена осетној штети. Да се не би штетила општинска каса и грађани из Јагали труду и одласку до ореског места, моли се уредништво за обавештење: може ли неко бити кажњен по закону о таксама, кад је облигација

потвр^ена код општинског суда, с обзиром на вредност, или не?« — На ово питање одговарамо: По § 192. грађ. судског поступка, општински судови тврде облигације у вредности до 200 динара, и по т. 97. а наплаћују за ову потврду 2 дии. таксе у новцу, у своју корист. Овако потврђене исправе долазе у ред јавних исправа (§ 187. грађ. суд. пост.) и свака власт мора их у том својству примати, нити оне подлеже каквој даљој такси у опште,« а казни још мање. Према томе, одељење греши што потрже људе на одговор и излаже трошку, јер ће му таква радња бити иоништена од стране више пореске власти, кад се они на пресуду жале. Ако су општински судови тврдили облигације веће вредности од 200 динара, онда би онај вишак могао само бити накнадно оптерећен редовном таксом, али казни никако не би било места. III Суд општине каленићске, актом својим Бр. 845 пита: »1. Кад једно лице, које по закону о таксама не подлежи плаћању таксе, продаје земљу оном лицу, које ио закону плаћа таксу, од кога ће се тада наплатпти такса, ако наплати у опште има места; и 2. Кад два лица, која по закону о таксама не подлеже плаћању ове, врше какав правни посао код општине, н. пр. тврде тапију, уговор, издају признаницу ит.д.хоће ли се наплаћивати такса или не?« — На ово питање одговарамо: 1. Чл, 4. закона о таксама гласи: „Ако лица, која плаћају таксу, издаду ка^кво писмено или изврше какав правни посао, који подлежи такси, у дружби са лицима ослобођеним по чл. 2., онда се за такво писмено или за тај посао наплаћује потпуна такса од неослобођеног лица;® и 2. Кад оба лица, која врше какав правни носао заједнички, не подлеже плаћању таксе по чл. 2. т. 8. закона о таксама, онда се такса у опште неће ни наплаћивати. IV Суд општине ресничке у срезу крагујевачком, актом својим Бр. 576, пита: »Ресничка савезна стрељачка дружина, образована од прр 8 година, примила је од државе на руковање две пушке модел 80 и на исте издала реверс. Пушке су по правилу предате на чување председнику дружине. Једну од ових пушака, председник је био дао потпредседнику дружине, а овај је употребљавао и за своје приватне потребе, и кад је тако једне ноћи хтео пуцати, пушка прсне у комаде па и њега осакати. Пуковска команда тражи да се за пушку наплати 65*10 динара. Кад је ова наплата тражена од потпредседника задруге, он је изјавио да нема пара ни свога имања, јер живи на имању свога оца, а кад је новац тражен од стрељачке дружине, она упућује да се наплата врши од потпредседника, који је пушку и упропастио.

Моли се уредништво за обавештење: ко треба да плати пушку — да ли стрељачка дружина, или онај, који је исту упропастио.« — На ово питање одговарамо: Пуковска команда иије дала пушку ни председнику ни потпредседнику дружине, него стрељачкој дружини, па ова мора пушку и да плати. Дружина после има права да тражи од председника, коме је она пушку поверила, да накнади плаћену штету, иошто је он без овлашћења дао пушку другоме и тамо упропашћена. Шта ће радити председник са оним, што је пушку упропастио, то се не тиче ни пуковске команде, ни дружине. V. Писар општине јагодинске пита: „Расписом Господина Министра унутрашњпх дела од 7. Фебруара 1905. год. П№ 3490., објашн.ено је, да варошке општине имају право прописати таксу и ову наплаћивати за јавне забаве, певање певача и певачица, разне вештачке представе ит.д. те је по истом и поступано. Али су се од неког времена појавили протести против наплате ове таксе, због тога, што се примена овог расписа не врши свуда подједнако и неке варошке општине да никако ову таксу и не наплаћују, као да исти распис више не постоји. С тога је потребно, да се зна, да ли поменути распис стојп и сада у важности, или је замењен другим, и ако је, онда којим и каквим ? На ово изволеће уредништво у наредном броју »Полицијског Гласника 1 ' одговорити«. — На ово питање одговарамо: Тачка 14. расписа г. Министра Унутрашњих Дела, од 7. Фебруара 1905 год. П№ 3490, која је говорила о наплати такса од певачица ит.д. замењена је расписом од 28. маја исте године П№ 13053. Кад се тај распио прочита, онда ће се Еидети како треба поступати у сличним случајевима.

СЛУЖБЕНЕ 0БЈА.ВЕ

ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА

Кад коцкарима — кооарошима — поотане и оувише топло иопод ногу, онда обично пођу мадо ван границе и свога завичаја, да тамо опробају орећу. Тако је и овај Михаил Бојаџијвв ових даиа био напустио своју отаџбину Бугароку, па се 14. овог меоеца, онабдевен путно.м исправом која га је дегитимисала као (( трговца", обрео у Београду и саовим дрско у оамом трамвају извукао из џепа новчаник једноме ондашњем проФесору. При тој операцији, међутим, био је доше среће, јер га је приметио један подицијски орган, те пе само што је смеота морао украдени новац вратити, већ је за то добио и 3 0 дана затвора.