Полицијски гласник

БРОЈ 32.

У ВЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 9. АВГУСТА 1909.

ГОДИНА V.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ Ј1ИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА „ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази једанпут, « црема потреби и више пута иедељно. Претпдата се полаже у напред, и то најмање за пода године код свију полицијских власти, и износи: 20 динар.. иа годину за државна и ошптинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишае. За иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједпни бројеви „ПолицијсКОГ Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају

СТРУЧНИ ДЕО

0 ПРОДАЈИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ОДЛУКА СУДСКИХ

СВРШВТАК

Овако широко протумачен, други став §. 478., као што омо већ приметили, одузимао би вредност наређењу из првога става. Он би имао тада ту последицу, да би се власт могла врло лако ослободити дужности коју, према том наређењу, има. Каква је то дужност ? Да лицима о којима је у истом наређењу реч продају саопшти лично и благовремено. Поименце, нзвршни орган, пошто би одредио дан продаје, не би се ни најмање журио да свима тим лицима на време продају саопшти. Он би чекао, да се дан ове толико приближи, да не би имало више могућности да им се продаја на време лично саопшти ; па би, између становника места у коме она, власт, дејствује, одредила сваком од заинтересованих заступника и њему продају саопштила! На приговор, који би јој заинтересовани могли упутити тога ради, власт би одгов^рила, да законодавац њој допушта да продају заступнику саопшти »ако се ма коме од њих из ма ног а узрон а не могне позив за продају на време предати или саопштити 11 . Из овога излази, да би од извршне власти завис.ило, да ли ће се лицима из првога става §. 478. продаја лично саопштити. Под условом, да не пропусти одредити им, онако као што смо то горе објаснили, заступнике и овима позив за нродају предати, власт би имала могућности да одредбу првога става §. 478. обиђе без икакве своје одговорности. Да ли се овако сме тумачити други став §. 478.? Када се има у виду циљ одредбе првога става, нема сумње да је законодавац на првоме месту хтео да се продаја заинтересованима саопшти лично. Јер није равнодушна ствар за њих да ли ће тако бити или ће се продаја, у место њих, саопштити каквом лицу које

ће им бити одређено за заступника. Свакако, они ће пре хтети и боље умети него овај штитити своје интересе. Тек на другом месту, законодавац се задовољава да се продаја саопшти заступнику, а то ће бити онда ако није имало могућносги да се она лично заинтересованима саопшти. Законодавац, и с правом, мисли да је боље, ио интересе дотичнога лица, да се продаја, која се већ њему лично саопштити није могла, саопшти бар његовом заступнику. Када §. 478. први став има значај који смо мало час истакли, онда се други став не сме тако тумачити да он потре оно што стоји у првом ставу. Никад не треба, тумачењем закона, законодавца ставити у контрадикцију са самим собом; нарочито не онда када је одредбу, која би, по изгледу, контрадицирала другу неку одредбу, могућно, не вређајући њен текст, интерпретирати на начин који не ствара противуречност. Према овоме, други 'став §. 478. треба овако схватити: Ако се заинтересованим лицима, због каквога узрока независнога од воље извршног а органа, не буде могао позив лично саопштити, то ће се онда учинити преко заступника. Цзвршни је орган дужан, дакле, према нар-еђењу првога става §. 478., учинити све што може и треба да се заинтересованом лицу продаја лично саопшти; а тек ако се то, и поред најбоље воље његове, не би могло благовремено постићи, одредиће томе лицу заступника и овоме ће продају саопштити. Н. пр., дужник избегава саопштење позива, и, услед тога, власт је у ризику да продаја остане несаопштена дужнику. Тада ће она одредити дужнпку заступника и њему ће благовремено продају саопштити. Или, један од интабулисаних поверилаца отпутовао је, својим трговачким пословима, у иностранство, и не зна се када ће се вратити. И тада има места примени 478. став други. Или, смесничар се налази. у овај мах, тако далеко, да му се позив за продају не би благовремено могао доставити: продаја ће се саопштити заступшшу. Или, пове-

рилац који је тражио извршење није, због болести, у стању да прими лично саопштење продаје: то ће се учинити преко заступника ит.д.. Отуда, ако се је власт својим нехатом ставила у тај положај да продају не може више благовремено саопштити лично заинтересованоме, одређивање заступника и саопштење продаје овоме било би неправилно. Продаја би се сматрала ту за несаопштену и онда би се, на тражење дотичнога лица, уништила. Најзад за овакво мишљење можемо навести и сам други став §. 478., који на завршетку вели овако : »...назначивши у постављању за што је тако урадила®. Дакле, власт мора да наведе, у акту којим дотичном лицу поставља заступника ради саопштења продаје, узрок због кога тако чини. Ако би се сада узело, да речи: »из ма кога узрока®, које се налазе у истом ставу, значе то да власт може преко једног заступника иродају заинтересованоме саопштити и онда када је лично и благовремено саопштење њеном немарљивошћу , и у опште њеном вољом, учињено немогућним, тада не бисмо видели разлога наређењу, да власт мора означити узрок поставл>ења заступника. Другим речима, када би то било остављено власти да заинтересованим лицима продају саопштити лично или преко заступника, нашта онда знати узрок зашто је власт изабрала ово друго место онога нрвог? Пошто, пак, свако законско наређење има свог разлога, то и наведени део другога става §. 478. мора имати свога смисла. А он га има онда када се други став тумачи онако како смо ми то горе објаснили. И заиста, када власт не може, по својој вољи, вршити лична саопштења преко заступника, већ само онда када је благовремено лично саопштење немогућно због неког узрока независног од воље власти, онда је сасвим корисна одредба по којој власт у акту постављења заступника има да означи узрок тога постављења. На тај начин видеће се, да ли је власт имала или не право да тако чини, Ако наведени узрок