Полицијски гласник

СТРАНА <248

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 32.

није такав да је због њега власт могла оаопштити продају преко заступника, узеће се да ова није ни саопштена дотичном лицу, и продаја ће, на тражење овога, као неуредна пасти. Став други унесен је у §. 478. законом од 14. јула 1898.. То је једна корисна одредба која, у исти мах, штити и интересе лица у том параграфу означених и убрзава продајну процедуру. По ранијој редакцији §. 478., једини случај у коме је продаја била уредна, и ако није била саонштена неком од заинтересованих лица, то је био онај када се није знало где дотично лице живи. Отуда, ако се продаја није могла из неког другог разлога лично саопштити, она је могла бити уништена као неуредна. То је био штетан систем, јер је вређао интересе приватнога кредита, чије добро развиће благотворно утиче на економске односе. Данас, под условом да се извршној власти нема да пребаци за то никаква кривица, продаја може да буде нуноважно саопштена и преко заступника. На тај начин, заштићени су у довољној мери интереси свију лица која су ангажована у јавној продаји. 2 ) Да додамо, на крају, да заступници из §. 478. имају, по допуни тога §-а од 14. јула 1898., пет динара на име дневнице, која се наплаћује првенствено из продајне цене. Живојин М. ПериЋ.

СЛОБОДНА ВОЉА И КАЗНЕНО ПРАВО

(свршетак) Друкче са противног становишта, по коме би се циљ казне морао да стави у 2 ) Питање: на који начин има да се саоншти продаја, спорнојеу јуриспруденцији. Светозор Јањић, у својој збирци одлука Касационога Суда и управних власти, коју смо више пута већ овде цитирали, наводи, код §. 478., једно решење 1-ога одељења Касационога Суда, од 14. новембра 1903. год., бр. 6741. (Полицијски Гласник, 1904., број од 22. августа, стр. 259.) по којој је саопштење дана продаје пуноважно са Формалне стране извршено, ако је онај (у конкрентном случају дужник) коме се позив саопштава ставио свој потпис иа овај и власт тај иотпис оверила. Првостепени суд, чије јо решење Касациони Суд био поништио наведеном одлуком својом, нашао је био да саопштење продаје, и ако је оно било учињено како је горе речено, није било правилно, пошто се и та саопштења, по мишљењу првостепенога суда, имају извршити ио §. 370. грађ. судског пост. (који се налази у гл. XIII.: »Доставл>ање судских пресуда и решења") који овако гласи: »Све што се коме иредати има, даће се на особени рецепис, који ће потписати онај, коме је шта иредато. — Ако писати не зна, метнуће крст поред имена пред два сведока. — И ови сведоци, и они пред којима се акт на обиталиште прилепљује, иотписаће се такође на рецепису. )} У једном, пак, свом ранијем решењу, од 15 маја 1882. бр. 1625. (С. Јањић, Полицијски Гласник, 1904., број од 22. августа, стр. 259.), Касациони Суд је тражио да се позив за нредају саопшти по §. 478. у вези са гл. XIII. грађ. суд. пост., то јест у вези са § 370. тога закоиика. Ми мислимо да је оно прво решење Касационога Суда тачније. Јер, што треба, то је да иема сумње да је продаја саопштена, а те сумње нема када власг овери саопштење. То оверење има зиачај јавне исправе, и оно се може оборити само кривичном парницом. Никакви сведоци нису ту потребни. Ми чак мислимо да и ово оверење власти није потребно, ако је онај коме се продаја саопштава својеручно потписао позив и ако је, осим тога, био толико писмен да је могао забелешку, односио дана када ће продаја бити, прочитати.

могућно спречавање будућих злочинстава. Према томе би могло бити, да се најтежи злочинац отпусти одмах илн после кратког времена, ако само не постоји опасност да ће у б дуће чинити злочинства. Може бити и обрнуто, да се ко и због најмањег преступа задржи дуго или доживотно само због тога, што постоји опасност, да ће чинити зла дела. Могло би се доћи и до гога, да се осуђенику у казиеном заводу зајемче све могуће олакшице и удобности, ако је довољно зајемчен оиај циљ сигурности. Дакле морало би му се допустити; да једе шкољке и пије шампањ, да спава на свиленом ја стуку, да пуши најФиније цигаре, па чак и да ирима посете друштва, и новине да издаје, као што се то у ствари догађа у понеким америчким затворима, а што би код нас тешко могло бити уведено. Могло би се и за то говорити, да се кажњеном чиновнику допусти, у колико је то могуће. да из затвора отправља свој посао, кажњеном бирачу, да под стражом иде на биралиште ит.д. Свакојако би у свима овим односима повукао сталну границу делом циљ застрашавања, делом би обзири на умешане нриватне и јавне интересе забранили, да се такре слободе зајемче. Али, колико би то било заобилазно и несигурно, да се на овом заобилазном путу одређује велнчина казне ? Много простије и прпродније мора изгледаги, да се висина казне одреди према основној мисли самог казненог права т. ј. да се изрекне она казна, коју је учизилац заслужио према гледишту на кривицу. Која је то казна, подлежаће у поједином случају врло разноликој оцени, али ће увек с обзиром на повремено стање кулгуре постојати извесно схватање о томе, а задатак је законодавца, да овом општем схватању да одређени израз упоређењем појединих врста злочинства. Свакојако тиме није казато, да се иоред становишта кривице не може одн. не мора уступити и другим сгановиштима известан утиц&ј на одмеравање казне. ТТТта више има разиих обзира, којима се модификује становиште кривице. Овде долази на прво место малолетство , пошто изгледа, да је сасвим на своме месту, да се лица, која у време извршења дела нису нрешла извесно доба живота, не само не казне, већ да се шта више подвргну извесиом васпитном и поправном дејствовању, у ком је циљу оправдано, да се таква лица држе дуже време у казненом заводу или у каквом заводу за поправку, но што би то било оправдано из разлога кривице, — једна установа, која је с иравом уведена у неким страним законодавствима, док се у позитивном немачком праву грешком налази таква установа сада само за такве малолетнике, који због недовољног разбора не могу бити осуђени. Овде долази даље, да се социјално ироиала лица, нарочито таква, која су кажњена више пута због ирошње, скитње, или што су се својом кривицом налазила у стању иужде за помоћ ит.д., по издржаној казни смештају у т. зв. радионицу, где се она с обзиром на разноликост случајева могу задржати до две године. Пи-

тање је, да ли не би ово средство требало више примењивати, у опште код поновних повратника, а парочито код тешких злочппаца, иошто изгледа да је интерес грађанског друштва, да тако оиасна лица по издржаној казни не буду без околишења понова пуштена у друштво иротив самог друштва. С друге р.тране да се оправдати, да се онима, који су се добро владали у казненом заводу, отпусти један лео казие, било условно или безусловно, — једна установа, која се прво применила у Енглеској, и под именом иривремепог или условног отиуста уведена и у немачком законодавству. Вредан је ближе оцене и предлог, који је у новије време учињен, и у некпм страним законима, тако у енглеском и американском праву, као и белгијском закоиодавству н остварен, да управо под извесЕшм околностима и сама осуда може бити условна. Изближе ова се установа састојп у томе, да се таква лица, која досада нису издржала никакву казну, да би се нарочито поштедела, тако казне, да им се казна отпусти, ако у извесном времену не учине никакав нови деликат, али у противном да се примени истовремено и ова казна и она, коју повлачи нови деликат. Али је од важности сетити се, да се све ово може оправдати само као изузетак и само као одступање од нормалне Форме казненог права. Напротив чим се ови изузетци огласе за правило, казнено је право у опасности, да се жртвује у корист простих иолицијских становишта, као што се то десило несумњиво код неких новијих предлога, који су учињени ради ноправке казненог права. Тако код предлога, да нико у опште не може бити осуђен на извесну казну, већ да се одмеравање казие потпуно или делимице остави управи казненог завода. Више је стало до тога, да се казнено право пружи у своме нормалном облику, али је овај зависан од појма субјективне кривице, чија је опет претпоставка усвајање кривице, чија је опет претпоставка усвајање слободне воље. Али је не само нормални облик казненог права, већ су и достојанство и снага истог, зависни од усвајања слободне воље. Или зар је то достојно стање, кад ми зликовцу, који се на то позива да није могао друкче радити, но што је радио, иемамо ништа друго да одговоримо, но филозоф Зено, који је своме робу, који га је покрао и на исти се начин правдао, одговорио: добро! одређено тп је било да крадеш, али ти је исто тако одре^ено, да за то добијеш и батине! И колико снаге смо ск .10ни да потрошимо на казнено право, ако се све развија према природним законима, и ако онај који кажњава мора себи да каже, да ни једна његова одлука не зависи од њега, већ је условљена чисто природним односима? У толико, али само у толико, поотоји свакојако горе оспорени однос између усвајања слободне воље и науке о претходној одређености свих радња. — Напослетку и иостојање самог казненог права зависи од усвајања слободне воље. Или зар би ми могли одиста говорити о казни у пра-