Полицијски гласник

БРОЈ 34.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 23. АВГУСТА 1909.

ГОДИНА V.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА ПОЈ1ИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази јоданпут, » ирема потреби и више пута недељно. Претплата се полаже у напред, и то најмање за пола године код овију полицпјских власти, и износи: 20 динар^. на годину за државна и ошптинска надлештва, а за све друге претплатнике у опште 12 динара годишње. За иностранство: годишње 24, полугодишње 12 динара у злату. Поједини бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукописи се не враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО

Његово Величанство Краљ Нетар I. благоволео је, ва нредлог Мкнистра унутрашњих дела, поставити: за локара среза ариљског Д-р Петра Перића, лекара среза златиборског, по молби. Из канцеларије Министарства унутрашњих дела, 12.авгуота 1909. год. у Београду. Указом Његовог Величанства Краља Петра I., на предлог Миниотра унутрашњих дела, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да се Димитрије Атанацковић, полициски писар трећекласе начелства округа крагујевачког, на основу §. 76. закона о чиновницима грађанског реда, от ^усти из државне службе у интересу исте. Из канцеларије Министаротва унутрашњихдела, 12. августа 1909. год. у Београду.

Указом Његовог Величанства Крал.а Петра I., на предлог Министра унутрашњих дела, решено је: да се указ од Б. септембра 1908. године, којим је постављен за секретара друге класе начелства округа ужпчког Милан Анђелковић, начелник исте класе среза жупског по молби, —- исправи и гласи : На предлог Нашег Министра унутрашњих дела постављамо за секретара друге класе начелства округа ужичког Милана Анђелковића, иачелника исте класе среза жупског, по нотреби службе. Из канцеларије Министарства унутрашњихдела, 12.августа 1909. год. у Београду.

СТРУЧНИ ДЕ0 •*» КАЗНЕНА ЗАСТАРЕЛОСТ И ЊЕНА ПРИМЕНА КОД ИСТУПНИХ ДЕЛА Казне се гасе кад су извршене као и дугови кад су плаћени. Рећи ће се

лако о осуђеном који је издржао своју казну, да је платио свој дуг друштву. Али иото. као што један дужник може бити ослобођен ма да није платио свој дуг, баш н виновник каквог нарушења може избећи примену казне услед изузетних околиости које ометају или чине да престане дејство казни. У ове ок^лности које гасв казну или предупређују њено дејство спада и застарелост. Права која казнена застарелост има за објект и за дејство да угаси, јесу или права а кције која се рађају у наруптењу, или права извршења која се рађају у осуди тј. саме последице права кажњења. Обе ове врсте казнене застарелости, тј. застарелост права гоњења (акције) деликвента и застарелост права извршења осуде (застарелост пресуде) предвиђа и наш кривични законик у глапи VIII о застарењу. у којој су одредбе о застарелости злочина и преступа, и у | 396. кр. зак. о »застарелости иступљења". Засгарелост у кривичном предмету, производи дакле, кад она гаси јавну ак • цију, дејства аналога дејствима амнестије, а кад она спречава извршење осуде, дејства аналога дејствима милости. А ова дејства имају свој узрок не у каквом саецијалном акту другитвене власти већ у аротеку времен а које је протекло од како је учињено кривично дело или од како јеосудапостала извршна. Такосамим тим нЈто један окривл>ени или осуђени није био кажњен за извесно време, ово некажњавање остаје му стечено, које се не може опозвати. Како да се оправда овај утицај времена на кривично дело или осуду ЈЈли боље на право и дужност државе? Прави мотив казнене застарелооти почива на истим базама на којима и право кажњења. Две идеје доминирају и ограничавају вршење овога права : апсолутна аравда и друштвена корист. Ј ) Ако прва изгледа да осуђује, друга је на против оправдава. Доиста, пошто казна која је одвећ удаљена од деликата или осуде посгаје бескорисна, јер је успомена

1 ) ТгаИе ХћбогГцие еЛ ргаНдие (Хи ФтоИ р&па1 [гапдаГ8. Раг К. Сгаггаис1. I. II.

на кривично дело изорисана и изчезла потреба примера, само право кажњења престаје да егзистира за друштво, Претиостављени заборав кривичног дела које није суђено, то је дакле оно што ослобо1,ава кривца од последица нарушења; иретаостављени заборав изречене осуде ослобођава га од последица осуде. Престанак разлога за кажњење легитимира тако и објашњава и застарелост казне, јер заборав брише иотребу и по том легитимитет казнене репресије. Ова претпоставка о забораву основана је као и све нретпоставке, на обсервацији обичних Факата; у исто време то је непобитна претпоставка (јиг1$ е1 јиге), јер је исту закон поставио у узвишеном циљу друштвене користи. Пошто је казнена заетарелост основана на интересу друштва, а не на интересу окривљеног или осуђеног, она је јавног иоретка. У осталом, овај њен карактер заједнички имају и сви други узроци који гасе јавну акцију или казну; истичу га поглавито с тога, што се казнена застарелост битно разликује у овом погледу, од грађанске застарелости, која је била организоваиа пре свега, у интересу притежаоца или дужника. Отуда следује да оптужени или осуђени стиче казнену застарелост иуноиравно, без његовог знања и мимо њега. Овај је принцип обилан у последицама: а) ире свега, окривљенп или осуђени не може ренунцирати стечену застарелост и тражити било да буде суђен, било да буде кажњен; б) на стечену застарелост морају по дужности пазити како јуридикција истраге, тако и јуридикција суђења која је дужна да иснита може ли се допустити јавна акција, магистрати којима је дужност да извршују пресуде и судије у случају кад је осуђени ш сопкитасЈо ухапшен или предстане. в.) Најзад, средство одбране које се добија из застарелости може се истаћи у сваком стању предмета, пред истражном јуридикцијом и судовима који суде било у првом степену, апелационом па баш и касационим судом. И у нашем казненом праву основ је казцене застарелости претпостављени за-