Полицијски гласник

СТРАНА 264

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 34.

борав нарушења или осуде и овај је принцип изражен у § 74. кр. зак. у глави VIII која садржи систем застарелости. ,,Злочинство и преступљење неће се судом истраживати ни кривац казнити кад застари". (§ 74. кр. зак.). Пошто се успомена на кривично дело и потреба репресије одржава дуже времена код великих злочина него код мањих кривичних дела, то је трајање казнене застарелости више или маље дуже према већој или мањој озбиљности кривичног дела или осуде. Тако по поменутом § 74. кр. зак.: »злочипство, за које закон додноси смрт, застариће кад му прође три»десет година. »Злочинство, за које закон доноси ро»бију или заточење више од десег го„дина, застариће кад му прође двадесет л година. »Свако друго злочинство застариће в кад му прође десет година. »Преступљења. за која закон доноси »затвор до годину дана, или новчану »казну до триста талира, застаревају за три године. »Сва друга преступљења застаревају за пет година«. Застарелост пак истуаних дела коју овде опецијално и третирамо, одређена је у § 396. кр. зак. чију ћемо одредбу цитирати ниже у целини неупуштајући се у детаљан претрес и студију осталих одредаба главе VIII крив зак. о застарелости злочинстава и преступа. Изложићемо претходно још неколике опште принципе о казненој застарелости, да би поткрепили закључке које ћемо изводити о овој материји у расматрању поменуте одредбе § 396. кр. зак. и неким неправилностима које се по кад што примећују у појединим одлукама неких влаоти у примени ове одредбе. Указаћемо и на неке тешкоће које се опажају у практичној примени ове одредбе због њене непотпуности. Застарелост се дакле примењује на сва кривична дела јер нема ниједног чију успомену време не брише. Тако нема незастаримих злочина, ма како да су тешки. Ово је ново правило које није постојало у римском праву, ну, које баш не допуштају сва законодавства. Следствено, застарелост општег права примењује се у одсуству противних одредаба на сва нарушења, било да су она предвиђена кривичним закоником или специјалпим законима, било да их суде обични судови или изузетни судови. Да би се знало да ли је казнена акција угашена, довољно је срачунати трајање т. ј. време које је одређено за застарелост каквог кривичног дела. Ово време застарелости права акције и осуде код иступних дела, која се казне по општем кривичном законику одређено је у § 396. нашег крив. законика. »Иступљења застаревају по истечењу »три месеца, рачунајући од времена кад »су учињена. И за то ако би се тек по »истечењу овога времена за какво иступ»љење дознало, оно се неће никако каз»нити; али ако је у течењу овога времена »тужба подигнута била, но, ислеђење или »изречење пресуде буди из ког узрока

»заостало, то застарење почиње на ново »од времена последњег дела које је власт »по истом предмету предузела била. »Од овога правила изузимају се крађе, »преваре и утаје износеће по вредности „преко десет грогла чаршијских, које ће »застаревати за годину дана. »Кад застари пресуда којом је ко за »иступљење осуђен, неће се извршивати, а она ће застарити за онолико време; »за колико би застарило и само учпњено »иступљење, за које је кривац осуђен, »рачунајући од дана кад буде пресуда »извршна, или ако после тога кривац по»бегне из руку власти, од дана кад по»бегне«. Као што се види из цитираних одредаба § 74. о застарелости злочина и преступа и § 396. крив. зак. о застарелости иступа, трајање које је законодавац одредио за застарелост јавне акције у односу је са тежином кривичних дела. Ово трајање зависи дакле од квалиФикације кривичног дела, а ова квалиФИкација има за базу природу казне коју закон доноси за ово дело. Ну, осим ових одредаба општег права о казненој застарелости за дела која се казне по кривичном законику, поједини специјални закони садрже такође одредбе о застарелости за кривице које се казне по овим специјалним ззконима. Тако на пр. за кривице које се казне по закону о шумама, чл. 109. утврђује ову застарелост како за дела која се сматрају као преступи тако и за иступне шумске кривице. Исто тако ове посебне одредбе о застарелости за дела која се казне по овим специјалним законима садрже и закон о штампи, (чл. 56.) и други, ма да по неки од њих као н. пр. закон о општинама, прописујући казне за кривице које се казне по овом закону, у глави XII није поставио никакве- одредбе о застарелости ових кривица и казна. С погледом на напредпоменути принцип казнене застарелости у опште, по коме нема ниједног кривичног нарушења чију уономену времене брише, ма како да је тешко кривично дело, јасно је да одредбе општег права о казненој застарелости, у недостатку противног наређења у овоме специјалном закону, важе и за застарелост ових кривица. Исто тако правила општег права о аочетку, ирекиду, сусаендовању и дејствима обичне застарелости, примењују се и на специјалне застарелости по овим посебним законима, у колико ови посебни закони не чине изричне дерогације од ових општих правила. Неки од ових посебних закона н. пр. закон о шумама у чл. 109. баш изрично упућује на ова правила општег права. »за прекид застарелости важе одредбе кривичног законика«. Изложићемо ова општа правила о почетку, прекиду, суспендовању и дејствима застарелости и указати на поменуте тешкоће и неправилности у примени § 396. рр. зак. о коме ћемо специјално и говорити. (пАСТАВИЋЕ Ск) Милош М. Станојеви-ћ судија.

0 ОАСЛУШАЊУ ОКРИВЉЕНОГ

Нитање о саслушању окривљеног у претходној истрази у цнљу утврђе?ва његове кривичне одгорности за извесно извршено кривично дело, јесте једно од најважнијих у кривичном судском поступку. Јер од тога, како ће се окривљени саслушати, и каква ће ее важност дати томе саслушању зависи и утврђење материјалне истине и одређиваље казне за учињено зло. Од пачина ислеђења зависи, да ли ће се истрагом пронаћи прави учинилац, прави кривац и он на казну осудити, или ће се неправилном истрагом Фзначити неко друго лице као кривац, и ако оно није учинилац дела, и па тај начин правосуђе завести на странпутицу, да буде осуђено на казну какво невино лице. Овој би пак последици врло чесго могло одвести изнуђоно признање каквог лиц.ч, да је оно одиста учинилац каквог кривичног дела, п ако то у ствари није. Према томе одмах видимо, да признање окривљеног, да је он учинилац извесног крив 1чног дела, мора одиста бити такво, да оно несумшиво н ван спора даје сигурне гарантије, да је он одиста учинилац дотичног кривичног дела. Свако друго признање, а на име поглавито он<\ које би било последица принуде од стране иследне власти, не би могло створитн такву гарантију. Отуда је потребно да се изближе определи: како има да се врши саслушање окривљеног, и какву вредност има његово признање, да је учинилац извесног дела. I Из историје права кривичног судског поступка, који говори о начину саслушања окривљеног, сазнајемо, да о томе нису владала увек иста гледишта. У основу се разликују два схватања: истражни (инквизиторски) поступак и оптужни (акузаторски) поступак. Одлика првога постулка састоји се у насилном изнуђавању признања окривљеног, за кога истражиа власт верује, да је учинилац извесног кривичног дела, да је он одиста то дело извршио. У том циљу употребљавала је иследна власт и мучења разне врсте, која имају свој извор још у римском праву, одакле су пренета у световно право друге половине 13. века у Италији, а одатле крајем 15. века у Немачку. Чувени немачки кривични поступак Каролина везивао је примену мучења у циљу изнуде признања за извесне услове, на име да је окривљени претходно саслушан и друго да против њега лостоје јаки основи подозрења, који га означавају за извршиоца дела. Али у току 16. и 17. века истражна власт није се држала ових услова, већ је произвољно и без мере употребљавала мучења чија је свирепост достигла свој врхунац у процесима против вештица. Веровање инквизиторског поступка, да је окривљени дужан, да истражној власти каже истину, одвело је мучењу, кад је истражна власт, ио своме схватању, стекла уве^.ење, да је извесно лице учи-