Полицијски гласник

Г.РОЈ М.

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 265

нило какво кривично дело. И кад оу крајем 18 века свуда у Епропи укинута и забрањена мучења, њихов траг остао је још за извесно време у казнама због непослуганости и због лажне одбране, које су се састојале у телесном кажњењу, смањењу хране, посту, спавању без постеље и томе подобно. Делимични трагови овога инквизиторског поступка, али само као злоупотреба власти и невољна последица, традиције у примени тога поступка опажа се још и сада у поступку немачке царевине. Отуда и покрет у науци, да се и пооледњи трагови овог лоступка избаце, и скроз до последњих конаеквенца проведе оптужпи принцип, који по схватању модерне науке кривичног поступка, даје веће гарантије за проналазак материјалне истине. Суштина овог поступка на против састоји се у томе, што он не претпоставља да је извесно лице учинилац кривичног дела, па да на тој претпоставци прибавља призпање окривљеног, да би за своје веровање створио извесност, веК он тражи, да се прибављањем других доказа створи претходно извесност, дд, је неко извршио извесно кривично дело, а признање истог лица не игра ту ону напред означену улогу, веН само служи као споредан доказ, да је истина оно, што је већ једном објективно утврђено. Отуда по овом принципу нема потр^бе за изнјуђавање признања. У самој примени инквизиторског поступка, без обзира на мучења, створена је у току 19 века у Европи инквизиторска вештина друге врсте да се окривљени наведе на нризнање, на име моралним дејотвовањем на окривљеног. Средства која су за то употребљавана била су: озбиљне опомене окривљенсг да истину каже, истицање користи од таквог признања, збуњивање окривљеног и довођење истог у противречности и т. п. Али су већ поједина немачка законодавства увидела опасност од тако изнуђених призиања и предвидела, да се при саслушању окривљеног забрањују: насилпа средства у циљу добијања признања, претње, принуде, обећање и обмане, као и питања којима би се окривљени навео или збунио да каже онако, " како хоће иследник и т. п. Прави преокрет у науци и у друштвеном животу од ипквизиторског поступка ка акузаторском створио је Фра >шуски СосЈе (Г т81;гис(;шп спттеПе (1808), чија се суштина састоји у усмености и јавпости. Ове две одлике овог поступка учиниле су, да је онемогућена употреба принуде ради признања, јер изнуђено признање, ако није јавно и усмено пред судом потвр1>ено, није вредело. Овоме су још знатно припомогли поротни судови, који су окривљене са изнуђеним признањем ослобо1)авали. Утицај овог поступка није остао без дејства на партикуларна немачка права, нарочито после 1848. године и позитивни законик за немачко царство, па и на наш поступак (од 10. априла 1865. год.) У ова два поступка — инквизиторском и акузаторском — правни положај окривљеног, као што смо видели, знатно је

друкчији. Ако изближе обележимо ту разлику, ми видимо, да се окривљени у инквизиторском поступку јавља просто као објенат ислеђења, тако да је државна власт овлашћена сњим поступати како занужно нађе. Отуда, а прп претпоставци о веровању, да држава има право на сазнање истине непосродно од окривљеног, дужност окривљеног да истину каже истражпој власти. Последица тога веровања и ове дужности било је мучење окривљених у циљу сазттања истине. Интерес окривљеног пак је, у великој већини случаја, да против себе не говори, дакле да не каже истину о ствари. Отуда нам се и намеће питање: да ли је окривљени одиста дужан, да каже истину, или је он властан уздржати се од тога, и бранити се да није он учинилац дела. Инквизитороки поступак је држао, да је окривљени дужан да каже истину, и у случају кад он то није хтео, прибегавало се мучењу у циљу изнуде казивања истине, као једном од најсигурнијих средстава изналажења материјалне истине. Тада се веровало, да је држава овлашћена, да силом натера своје грађане на испуњење својих дужности, овде на име окривљеног даислуни својудужност говорења истине. При томе се сасвим губило из вида, да доказна вредност признања почива на његовој слободи т. ј. драговољно учињеној изјави, а не насилној, и да једног окривљеног не треба сматрати за кривог све дотле, док се његова кривипа несумњиво не докаже. До драговољног признања и несумњивог утврђења истине у извесном кривичном спору долази се много лакше кад се истрага врши по принципу акузаторском, но по принципу инквизиторском. Пре свега акузаторски принцип не сматра окривљеног као објекат ислеђења, већ се окривљени сматра као једна парнична страна, он је субјекат процеса, против кога се бори истражна власт, да докаже његову кривицу због које га оптужује. Тај спор оптужбе и одбране има но овом лринципу, да расправи и реши треће незаинтересовано лице, судија, који има да изрекне, да ли је оптужба на закону основана и окривљени крив за дотично дело, или је оптужба основана на заблуди и окривљени прав. Из тога Факта, што је окривљени постао субјекат процеса, следује врло важна правна последица, да он није дужан да прибави власти, која га гони, доказе против себе за његову кривичну одговорност, дакле оп није обавезан да својим признањем, да је учинилац дела, помогне власти и створи истој доказ против себе. Тај доказ има истражна власт, независно од његовог признања. да прибави и његову кривицу докаже. Али из тога Факта, што је истржна власт дужна, без обзира на признање окривљеног, да утврди његову кривичну одговорност, не следује њено право да окривљеног опет сад и не саслуша. Она је дужна окривљеног да саслуша; окривљени има право да буде саслушан у погледу онога за шта се терети. Ово саслушавање окривљеног нема сада више циљ доказа кривичне одговорности окрив-

љеног, нећ му је циљ одбрана окривљеног, да он није учинилац кривичног дела, за које се окривљује. Признање окривљеног, које се овим са* слушањем добије није дакле циљ истраге, но је један више случајни догађај, споредни резултат истраге, који несумњиво знатним делом олакшава истрагу и даје истражној власти могућности, да ствар правилно и без логрешака извиди. (наставиће се) Д-р Д. М. Суботи-ћ.

ДЕГЕНЕРАЦИЈА Ж КРИМИНАЛЖТЕТ А«1о1рће РНпв (свршетак) И као год што се адмииистрација за помоћ и доброчинство ослања на сурадњу и помоћ посетилаца сиротиње, исто би се тако и одељење за душевну и моралну игијену ослањало на сурадњу и помоћ посетилаца анормалних и дефектиозних. Овај план нема ничег утопистичког. Енглеска комисија, састављена од теоричара и практичара, предлаже га енглеској влади. Ми, шта више, налазимо, да би овај план требало допунити новом судском организацијом, подобном организацији судова за децу у Америци. Судови за децу у Америци нису само правосуђе, резервисано за децу, са специјалним салама, претресима и специјалном процедуром, већ су то зора новог права. Њихове судије суде родитељски, неупуштајући се у интерпретацију законодавних текстова; они крше чврсте оквире позитивног права, и прокламују да казнени законик није донет за децу; то су стараоци и заштитници несрећне и ненормалне деце и помоКници административне власти у овом правцу. Са овог гледишта, данас се на основи модерног социјалног законодавства видно издижу две зграде, које најбоље карактеришу ново старање о физичком и моралном благостању народа. Тосу: штедионице за обвезно осигурање против болести у Немачкој и судови за децу у Америци. Прве су постале огњигите за физичко здравље радника, а други за морално здравље сиромашне деце. Судови за децу у Америци у вези су са свима догађајима и свима кризама живота једног детета и народа; у њима се стичу најразтичнија дела: потлора, настава, игијена, морал, гимнастика, библиотека ит.д.; они у ниже слојеве друштва уносе више благостања и моралности, и утврђују извесну равнотежу и здравље душе ; они спречавају људска створења, неспособна да разуму глас света, да пропадну у вртлогу живота. На једном пољу правосуђа налазе се судови за децу, а на другом, противном — ешафод. ЕшаФод деморалише; он сече главе, али не узрок зла. Судови за децу у Америци пружају нам призор који теши и морализује; они не секу главе, а притом секу зло у самом корену.