Полицијски гласник

СТРАНА 274

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 35.

се врши помоћу ФотограФије. Користи од ње многобројне су. Као што вели Пегзв, ФотограФИЈа нам даје неоспоран докуменат, који верно репродукује Факта и ствара, на тај начин, једну врсту вештачког памћења истражног чиновника. Она допушта, да се тачно реконституише слика места извршеног злочина, и открију и најмањи детаљи, који би без ње остали неопажени. Одавно је констатовано, да човек види само оно што хоће да види. Додајемо, да Фотограгаја веома корисно служи и за доказивања и разна објашњења на претресу, јер пренизира или потпуно замењује разне описе; поред овога, она још може психолошки утицати на окривљеног, тужиоца и судије, те и на овај иачин допринети изналажењу истине". Ми смо имали прилике да видимо, да су поједине истраге пропадале пред поротом само зато, што нису водиле рачуна о појединим детаљима. ФотограФија би их, без сумње, спасла. Стручњак у дактилоскопији треба брижљиво да прегледа све предмете на којима би се, вероватно, могао наћи какав отисак прстију, а ови отисци могу се налазити готово на свакој ствари: у воску, на стаклу, дрвету, хартији, гвожђу, оделу, сату ит.д. Дактилоскопска анализа од неоцењене је користи. Она може исто тако спасти невиног, као год што може пружити неоопорни доказ о кривици осумњиченог. * * * Експерт архитекта конотатоваће лако облик и дименсију оруђа, којим су се служили опасни крадљивци. Он, тако исто, може утврдити несумњиву везу између разних крађа, извршених у истој околини. * * * Секција, од своје стране, даје материјалне резултате, који су од неоцењене користи по истрагу. У њој окривљени врло често налази свој спас. Видели смо једног човека, који је био оптужен за убиство, а против кога је било толико сведоцаба и доказа, да је готово свака сумња о његовој кривици била искључена. Секција је, међутим, нес.умњиво доказала, да се жртва нехотично сама убила, и да јој је оружје, приликом борбе са противником, пало на земљу и само се окинуло. Ово се могло утврдити по правцу куршума. ( свршиће се)

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

ТАЈНА ПЛАВЕ СОБЕ

(наставак) И тада им се пред очима указа страшан призор. Њихова госпођа, чија су рамена била гола, пошто је била у кошуљи, на којој је пала њена дивна плава коса, висила је обешена о шарци прозора. Њене ноге додириваху патос и језик ој беше испао, са ужасним изразом лица.

Бравар беше као убијен и немогаше се уздржати, а да не узвикне: —- Да лепе жене! Каква штета. И он упита. — Зар се она убила ? — Ми вам незнамо ништа. Видећемо. — Треба известити полицију. Хоћете ли да ја идем? — Да, идите ! — А господин гроФ није туна ! прошапта Евгенија. — Да ли је она нотпуно мртва ? упита вратар. — За име Бога ! она је потпуно хладна. — Али зашто се убила ? — Ко то зна ? — Госпо^а се сигурно одмах обесила, по одласку гроФа. — Очигледно, пошто је већ прошло неколико сахати како је умрла. — Мора да су се посвађали. — Вероватно. — Познато ми је, рече служавка, да је господин имао метресу, коју је упознао пре женидбе, и која је дошла у Париз да га подигне на положај, пошто је била од великог утицаја. »Госпођи беше ово познато. „Вероватно је да се услед овога и убила. — Вероватно. — Мора бити да је госпођа била ужасно љубоморна? — Не верујем. Госпођа није много волела господина, нарочито због ове ствари, и они се често свађаху. — Сигурно се због тога убила? — Али ми је неможемо оставити овако. Боље би било да је положимо у кревет, рећи ће један лакеј. — Не треба је ни пипнути, рече један други, пре но што полиција дође. — Заиста. — Требало би известити господина гроФа. — Али како ? Господин је у Версаљу. — Известити га путем телеграма. — Али где? —■ То је, што незнам. — Сазнаће он то по његовом повратку. Какав повратак! — Да, господин је много волео своју жену ? — Господин беше охладнео због његове метресе. — Госпођа пак није имала другог љубавника ? — Она? протестава Евгенија. Госпођа беше најчаснија жена и затим рече: — Грдна је то несрећа за нас све, што је госпођа мртва, јер овде је само она била тако племенита и добра. — Да ли је она имала довољно поверења у тебе? запитаће кочијаш служавку. — Да, волела сам је неизмерно. — Зар ти госпођа никада није направила алузију на самоубиство ? — Госпођа да се убије ? Никада ! Далеко сам била од тога, да у то и најмање посумњам. Једна жена која је изгледала тако сретна, која је имала све што јој срце жели, која је била тако млада, лепа, са нријатним и нежним гласом — па да се убије. Ах ! не, она није никад ни са-

њала да умре. Још јуче увече кад се облачила, говорилами је, како има велики успех, где год се појави. Госпо^а се себи дивила посматрајући се у огледалу и изгледала је тако оретна и задовољна да живи! — Дакле, рече један од слугу, могуће је, да се госпођа није убила сама? — Него ко ? — Ко то зна! — Али ригла ? — Заиста. — Само је она могла да је потисне, и нико други, пошто у хотел нико није долазио. Овакав се разговор водио између послуге, поред леша јадне гроФице де Сексто. И док је овако послуга у мртвачкој соби говорила тихим гласом, одједном. се нојави бравар уз пратњу комесара полиције тога кварта. Одмах је комесар полиције покупио податке о смрти и трудио се да констатује, да ли је самоубиство или какав крим. — Не, господине. Наше је убеђење, да се госпођа сама убила! После овога, они су му испричали како су открили леш, у колико је сати гроФ отишао од куће, како је ригла била потиснута са унутрашње стране собе и у опште све детаље, које су они могли запазити. — Да, рећи ће комесар полиције, ово је оамоубиство. „Непотребно је обавестити истражну власт. »Зар господину гроФу није ништа познато ? — Још ништа, господине. — Требало би га што пре обавестити. — Али ми не знамо где би га могли известити, пошто је отишао у Версаљ. Комесар полиције гледаше гроФичино тело које је висило о шарци прозора. — Каква жалост ! прошапта он и рече послузи: — Сада можете скинути леш и положити у кревет. Један, пак, од вас даће ми потребне податке за мој рапорт. — Лепо, господине. — Ко би ми могао казати име и презиме госпође и њезиног мужа? — Евгенија, рече послуга. Комесар полиције одвоји се на страну са служавком, која мудаде потребна обавештења и затим се удали из хотела. Евгенија помоћу остале послуге покри плаву собу црнином, упали две воштане свеће са обе стране кревета и сада ое оамо очекивало на повратак господина гро 1>а. ГроФ се вратио у хотел, кад је већ ноћ пала и њему не беше апсолутно ништа познато. Он запита, да ли се госпођа гроФица врагила у хотел, али му нико не хтеде одговорити. ГроФ упита нервозно. — Зар ви нисте чули шта питам ? — Чули смо, господине гроФе. — Па лепо, зашто ми не одговарате? ГроФ беше човек високог раста, сувоњав, врло отменог изглсда, нервозних по мало сурових покрета и мрачних очију. Послуга га није волела, али га се ужасно бојала.