Полицијски гласник

ВРОЈ 41.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 321

права да се у то меша.... (Види „Збирку« г. Ст. Максимовића стр. 145.). Летимичан преглед ових одлука довољан је да јасно покаже различна гледишта Савета и Касац. Суда, и натне је онда само то, да покушамо утврдити, које је од њих правилно и на закону основано. Одговор је, пак, лак, кад се има на уму ово: да је за оцену питања о надлежности судова за поједине конкретне спорне случајеве надлежна једино судска власт, јер је и расправа питања о надлежности суђења. а полиц. власти, као спомоћне судској у грађ. споровима, немају права да суде, и да у глави XVI грађанског судског поступка, ни у опште ма где у закону, полицијској власти, као спомоКној, није дато право да цени питања о надлежности, и да законска овлашћења дата полиц. власти у гра1 ; анском правосуђу треба разумети и тумачити у најужем смислу, јер садрже одступања од општег начела, да грађанско правосуђе врше грађански судови. Према свему изложеноме права и дужности полицијских власти при саставу избраних судова могла би се овако Формулисати: Полицијске власти могу дејствовати при саставу избраних судова само у случајима: I. кад има сагласија ларничара (§ § 433. и 436. грађ. суд. поступка) и 2, кад постоји судска одлука, којом је избрани суд оглашен као апсолутно надлежан за расправу извесног спорног случаја, иа се једна парнична страна са том судском одлуком обрати полицијскај власти. Дакле: у случајима из § 433. грађанског суд. лоступка има да извиди, јесу ли испуњени услови из § 436. гр. суд. пост. и да поступи по § 438. истог закона, и у случајима из § 434. грађ. суд. поступка има да извиди: има ли одлука надлежног суда, да је представљони спорни случај један од оних из § 434. и ако има, је ли предмет спора јасно одређен, — и кад то утврди, поступа по § § 437. и 438. грађ. суд. поступка; у противном, кад дакле, одлуке суда нема или предмет спора није јасно одређен, има решењем да одбије тужиоца од тражења и да га упути на суд. Излажући опширније ово питање о лравима и дужностима полицијских власти лри саставу избраних судова, имао сам на уму његову велику важност у пракси. Треба само замислити онај низ радњи административних власти — полицијских у овоме случају — који, услед тих различитих гледишта Државног Савета и судске власти, буде на крају анулиран. Да наведем један пример за то: Држећи се мишљења Државног Савета, полицијска власт се упусти у оцену питања о надлежности ; нађе, да је спорни предмет једап од оних из § 434. грађанског судског поступка за који је избрани суд апсолутно надлежан; и позове парничаре да изберу судије. Тужена страна неће да бира, наводећи за то масу разлога, али полицијска власт лреко свега тога лрелази, и кад тужени неће да из-

бере судију, а тужилац затражи. сама власт за њега избере. Предмет по жалби, ако је одлуку такву донео срески начелник, иде начелству, па онда Министру Унутрашњих Дела ; па, најзад, Државном Савету по жалбама, и Државни Савет, као последња инстанција по административним предметима, оснажи такво решење. На основу тога састави се избрани суд, који ради, решава, пресуђује и кад најзад, по жалби тужитеља или туженога оде предмет — пресуда — првостепеном суду, он поништи цео рад избраног суда са разлога, што нема одлуке судске, којом су парничари на избрани суд упућени — другим речима, што је полиц. власт, као ненадлежна ценила сама питање о надлежности. И онда се почиње из почетка, а цео дотадањи рад пропада и то само услед тога, што у томе питању, које је истакнуто, и данас нема сагласности између адмпнистративне и судске власти. Може ди жена бити избрани судија. Питање је деликатне природе. У пракси је његова појава могућна и доводп у забуну полицијске органе. 1905. годипе у срезу параћинском имао сам један такав случај, где је тужени задругар за судију од своје стране одредио своју стрину, удову, која се тога избора и примила. Додајем, да то никоме у селу није било чудновато и, шта више, наишло је на извесно допадањс. Одговор на ово питање, кад се имају у виду одредбе главе XVI грађанског судског поступка, у колико у њима има помена о квали<1>икацијама избраних судија, гласио би: може. До прецизног одговора, кад се посматрају зак. одредбе у Уставу, зак. о судијама и зак. о општинама, не би се могло доћи, за то, што у тим одредбама о томе помена нема. И тек, кад се положај судије у опште ма ког суда, па и избраног, посматра са гледишта јавног права, може се доћи до правилног одговора на лостављено питање. Казали смо раније, да избрани судија врши грађанско правосуђе и да вршећи то учествује у вршењу државне власти. Учешће, пак, у вршењу државне власти, једно је од најважнијих политичких права, које грађанин једне државе може имати. По нашем Уставу жене су, у опште, искључене из уживања политичких правау томе ширем смислу, јер немају права учешћа у вршењу државне власти у опште. Према томе жена не може бити судија у опште ни једног суда, па према томе ни избраног. Разуме се, да је потпуно друга ствар, да ли је такво уставно наређење праведно. Да ли је писмено из § 436. грађ. судског поступка обавезно и за наследнике парничних страна? Дешава се, да један од парничара, пошто је писмено предвиђено у § 436. грађ. суд. поступка направљено и иотврђено, умре, па после тога једна од парничних страна одбије надлежност избраног суда. Питање је ово практичне вредности за полицијске власти као спомоћне судским и појаве је чешће. У маси случа-

јева погрешно се расправља и сматра, да је закључено ппсмено о сагласију између парнпчара обавезно и за њихове наследнике. Ослонца за такво схватање полиц. власти налазе у § 436. грађ. суд. поступка. Међутим, такво гледиште је погрешно и противно закону. Одбијање наследника једне парничне стране. да спор расправи избрани суд, означује и јесте један нов спорни предмет. За расправу тога грађанског спора није надлежна полицијска, већ судска власт, која једина има права да суди п цени, да ли и после промене, делимичне или потпуне, парничних страна, има места избраноме суду. Полицијска ће власт, дакле, у таквим случајима упутити решењем суду ону парничну страну, која остаје при захтеву, да избрани суд расправи спор. И баш по самим §§ 437. и 436. грађ, суд. пост. судска одлука, по моме мишљењу, има за случаје из § 433. гр. с. пост. да гласи, да услед несагласија између парничних страна нема места избраноме суду. Ко бира председника избраног суда у случајима из § 434. грађ. судског пост. у случају неслагања — друга ал. § 437. гр. суд. постунка? У спорним случајима, где је законодавац прописао апсолутну надлежност избраног суда, па се парничари у избору судија не сложе, власт ће полицијска, на захтев тужитеља, изабрати судије за противну страну. То је законодавац предвидео у § 437. другој алинеји грађ. суд. пост., који гласи: „У случајпма § 434., ако се парничари у избору судија не слоше, власт ће полицијска, на захтевање тужитеља, изабрати судије за противну страну, и ови веЛином бирају аредседника." За постављено питање за нас су од важности ових последњих пет речи: »и ови већином бирају иредседника«. Питање је: кога је законодавац подразумевао под речи: »и ови«; да ли иарничаре или судије? Ма да је стилизација ове алинеје нејасна, ипак по граматичком тумачењу и аналогијом из § 435. грађ. суд. пост. да се извести, да се под речима: „и ови" подразумевају иарничари. То је, дакле, тачно. Међутим, пометња настаје у речи: веКином. Законодавац, признаје само две парничне стране и ири избору председника избраног суда може оити само слагања или неслагања. У случају неслагања већине нема и настаје питање: ко ће у том случају председника избраног суда одредити ? Питање ово, дакле, јавља се у оним спорним случајима за раснраву којих је апсолутно надлежан избрани суд и после једне судске одлуке о томе — тој надлежности. Судста власт изрекла је своју одлуку, да је за расправу спорног предмета надлежан избрани суд и парничаре упутила избраноме суду и својој спомоћној власти — полицијској — да га састави. Отуда и сам закон даје полиц. власти извесна овлашћења, неопходно потребна, да би своју спомоћну дужност могла да изврши. Нека од тих овлашћења