Полицијски гласник

СТРАНА 338

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 43.

свем том ова ће одговорноот престати ако ова лица докажу да у пркос њиховој пажњи ниоу могла спречитп деликт. § 811. грађ. зак. утвр^ује грађанску одговорност онога: »који би за особите »послове са знањем неспособна лица узео »и с тим другоме штету нанео, одгова»раће за штету". Ова се одговорност осиива као и претходна на законској иресумцији кривице; али се кривица овде не сасгоји једиио у оскудици надзора, она се састоји у рђавом избору слуге или најамника чијим је делом проузрокована штета. Такође је ова одговорност у исти мах ужа и строжа од одговорности у првом случају. Заиста, с једне стране, газде и иослодавци одговорни су за дела која учине слуге и најамници у служби у којој су употребл>ени т. ј. у вршењу ове службе или приликом овог вршења; одговорност нема дакле места за дела која учине ова лица изван ове службе. На пример, ако мој кочијаш возећи моја кола прегази пролазника, из непажње или из неваљалства, и рани га или убије, ја сам одговоран за то што нисам имао право да изаберем као кочијаша човека, који није имао својства која се траже за вршење ове службе и нисам водио надзор над њим; али ја нећу одговарати, ако мој кочијаш у свађи учини убиство или се ода рђавим делима. С друге стране, одговорност господара и послодавца пространија је од одговорности старалаца и оних којима је поверено чување лица из § 807. у том смислу што за разлику од ових последњих првима није допуштено да доказују да они нису могли спречити штетан Факт. Јер су тада баш они криви што су учинили рђав избор у личности слуге или најамника. § 812. грађ. зак. утврђује грађанску одговорност гостионичара, крчмара, лађара и возиоца (кириџија) за ону штету коју би њихови људи путницима нанели. Ова одговорност гостионичара оснива се на потреби у којој се налазе путници да се сместе у гостионицама и повере гостионичару чување своје имовине; возиоци на суву и на води за чување и одржање ствари које су им поверене подлеже истим обавезама и истој одговорности као и гостионичари. За крађу пак у гостионици коју учини сам господар или његове слуге према путнпку или госту, или кад овај последњи украде што у гостионици, прописана је казна у § 222. т. 11. кр. зак. и за то одговорпости о којој говори § 812. грађ. зак. има места само онда кад ова штета није из овог деликта — крађе, у коме је случају по обичном принципу сваки одговоран са гледишта грађанског као и са гледишта казненог само за своје сопствено дело. Морална лица, таква као држава, општине, јавни заводи или за јавну корист, грађанска или трговачка друштва, ит.д. могу имати агенте, службенике или чиновнике; јесу ли ова друштва одговорна грађански за штету коју учине њихови службеници вршећи њихову службу и услуге које морална лица од њих очекују? Правознанство то допушта: оно не изгледа да прави разлику између две могуће ситуације, по изгледу различне: 1° је ли

морално лице могл г > слободно да избере овог службеника или чиношпша ? У овоме случају, специјална кривпца која служи за основ закону постоји и нема никакве сумње о гра^анској одговорности; 2° али морално лице не ужива довољну аутономију: његовог службеника наименовала је виша власт која је дужна да њим уиравља и да га контролишо. У овоме случају каква би се крнвица могла њему приписати и на каквој би се бази ослањала грађанска одговорност? Алије ово разликовање с разлогом одбачепо. Грађанска одгов -фност моралних лица оснива со на закону а не на кривици. Ову одговорност но нашем грађанском законику утврђује § 811. гр. зак. који гласи: »тако »исто и онај који бн за особпте послове „са знањем неспособна лица узео н с тим »другоме штсту нанео , одговараће за »штету". То је закопска обавеза која лежи на сваком лицу физичком или моралном чпм се оно нађе у снтуацијп коју предвиђа закон. Грађанока одговорност правних лица резултује из те идеје да заводи илн корпорације имају патримонију и врше у смислу обавеза и права која се односе на њу, активитет који закон признаје и штити. Пошто им закон допушта да имају представнике, иуномоћнике, администраторе, агенте, чиновнике, који вргае своје Функцијо и чине услуге које морална лица од њих очекују, треба да оеа буду обакезна да накнаде последице кривице коју ова лица учине у вршењу службе за коју су употребљена. Нема никаквог разлога правити разлику пзмеђу правних и физичких лица, ни ограничавати ову одговорност само на Физичка лица; у том смислу има се разумети и цитирани § 811. грађ. зак. у коме је и одговор на напред поставл.ено питање. Али може ли једно морално лице бити грађански одговорно за дело из небрежења или сопствене несмотрености? У овоме реду идеја у вези су одредбе специјалних закона по којима су општине одговорне за извесна деликта учињена на њиховој територији. Те су одредбе чл. 1. закона о накиади штете злонамерном паљевипом и противзаконим поништајем ствари и крађом, и чл. 13. зак. о јавној безбедности. Ови закони чине одговорним општине грађ&нски за извесна кривична дела учињена на њиховој територији у случајевима које ови закони спецификују. Свака кривична одговорност одстрањена је, шга више грађанска одговорност ограничена је у саме границе учињене штете, за чију су накнаду одговорне општине у чијем су атару учињена поменута дела ако се крнвац није могао пронаћи, ни ухватити у року од 30 дана, од кад су учињена, — (члан 1. зак. о накнади гатете злонаме^ном паљевином, противзаконим поништајем ствари и крађом). као и онда ако се штета учињена хајдуковањем и разбојништвом не може од кривца да наплати (чл. 13. зак. о јавној безбедности). Свака општина дужна је да се стара о одржању јавног поретка; држава, која би требала сама да се постара за сигурност становника и својине, ставила је у дужност ово старање општинама и учи-

нпла их грађански одговориим за извесна кривична дела. Ако посматрамо општину као налогодавца у погледу на њене онштинско службепике, који имају дужност месне полпције, то ћемо у овој одговорности коју на.тажу напред поменуги закони видети само прпмену оне одговорпостп лојединих лица о којој смо напред говорили цитирајућп §811. грађ. закона. Будућн да сваки налогодавац по овом законском пропнсу грађански одговара за кривице свога најамника, то би и општина била обавезна за то што њено особље није сузбило акте пасиља н пљачке кад је имало власт и дужност да то учини. Пошго је ова одговорност општине резултат колективне кривице, то је она довела до колективне накнаде. Ову кривицу, као што се видн, закон претпоставља у прилпкама које је детермпнисао. То је стара германска идеја о солидарности клана, нлемена, Фамилије, која је постојала и у нашем старом праву. (»аставикв се)

0 0ПР0Б0ДУ ОКРИВЉЕНОГ ОУДУ Задржавајући исти наслов, што га је своме напису у бр. 40. »Полициског Гласника® дао г. Д. Суботић, изнећу о томе питању и своје мишљење, како би се дискусијом дошло до правилног разумевања и примењивања § 158. кривичног судског поступка. Као што се из поменутог чланка види, г. Суботић је мишљења, да § 158. крив. суд. поступка, у колико се односи на спровод окривљених, који су за време истраге код полицијских власти били у слободи — а отоме ћу спроводу једино и ја говорити, — треба разумети тако: што ће полицијска власт, кад ислеђење доврши, акта истраге са тужбом послати надлежном првостепеном суду, а окривљеном оаопштити раније, да и сам буде код суда, кад акта истраге тамо буду; па, ако се окривљени томе позиву буде одазвао, онда ће му суд саопштити своју одлуку, у противном, добавиће га ради саопштења стражарно преко полицијске власти. Г. Суботић даље налази, да и полицијске власти, које са актима истраге спроводе окривљеног по пандуру — стражару — суду, и судови, који уз акте истраге траже окривљене, греше, и да полицијски чиновници, који тако врше ове спроводе, раде противно Уставу и чине кривицу из § 122. крив. законика, поред тога, што се тиме вређа и јаван морал. Да видимо, у колико је овј мишљење г. Суботпћа тачно. § 158. крив. с-уд. поступка гласи: »кад полицијска власт ислеђење доврши она ће начинити тужбу на суд и кривца заједпо са протоколима чињеног испита, и стварима, ако би каквих било, спровести надлежном суду.... к Летимичан поглед на овај законски пропис указаће нам одмах, да тежиште правилног разумевања лежи у значењу речи сировести. Да ли та реч, кад се односи на лице, као што је то случај у §