Полицијски гласник

БРОЈ 50.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 395

општ. оуда ве*1 дан иријема у орезу. Али до кога је кривица што је од дана увиђаја до дана прпјема у срезу прошло више од 5 дана? У своме акту суд општиноки кажо да га је послао начелнику, рецимо, два дана после увиђаја, а начелник у своме пријему вели да га је добио 10 дана после увиђаја. Неко обмањује; или је општински суд завео и адресовао акт, па га оставио и даље на столу да лежи, или га је антидатирао, или је општински служитељ са тим актом проспавао неколико ноћи, или је најзад код среског начелника тај акт лежао неколико дана непримљсн и незаведен. А кад се овако заклопи од одговорноети и један и други оргап, онда се даје могућности за силне злоупотребе. Општинска или среска власт пусти намерно да прође рок, да ое протокол обеспажи, и тако секривац спасе казне. Ми хоћемо да напоменемо да они који овако радс играју једну опасну игру. Рокови су у лротоколу његов битан слеменп г, они су такође суштина и садржина јавне исправе. Онај ко њих антидатира саставља лажну исираву и ми би желели да ово зна и шумарсно одељење нашега министарства народне привреде, па да не допушта да се једном злоупотребом без одговорности ниште шуме. IV. Чудну су праксу завели наши судови при суђењу шумских кривица. Они су прогласили поступак код њих за строго Формалан и неће шумске кривпце да суде и по општем закону о кривичном поступку, ма да то закон о шумама не само не забрањује него баш изрично наређује у неколико чланова — 133, 136, 137. и остали. Судови постојање дела и одговорност окривљенога суде сама по чл. 133. закона о шумама, а ако прогокол чуварев није уредан, још се само признањем оптуженога утврђује његова одговорност. Судови на пр. пуштају као невине оне које је чувар реФерисао да их је ухватио на самомс извршењу дела, ако општински суд није извршио увиђај за 24 сата, пли ако није спровео тај увиђај среоком начелнику за 5 дана. Међутим, зар исказ чуварев, и ако протокол није јавна исправа, нијс свсдоџба сведока очевидца, која је по тачци 2. § 123. к. с. п. ближи основ подозрења? Зар увиђај општинског суда, без обзира на време кад је извршен, и циљ ради кога је извршен, није у сваком случају доказ о постојању дела горосече ? И зар § 242. к. с. п. не наређује да се тада оптужени можо ослободити казне само из недостатка доказа, те да тако на њега иадну кривични трошкови плаћање накнаде гнтете? 1 ) Ако се на основу протоколане може да утврди кривична одговорност оптуженога, онда судови махом прекидају сваки даљи рад, а државу, село, општину, чија је шума исечена, уиућују па рздовну грађанску парницу за накнаду штете. Судови се ни најмање не старају за проналазак материјалне истине у шумским деликтима;

!) По нашем мишљењу шумске су кривиде по својој природи такве, да би на њих у главном требало примењивати новчане казне. Тек изузетно могла би бити допуштена и друга врста казни.

повреде шума као да неће да сматрају за криничноправпе радње, код којих је суд и по званичној дужности иозван да прикупља доказе о кривичној одгопорности оптуженога. И тако наше шуме страдају. Живко ТопаловиЋ судски писар. ИЗ НАШИХ ЗАКОНА I Чл. 19., 20. и 24. закона и накнади штете учиљене здонамерном паљевином и т. д. У овоме закону, који има велике примене у животу, има доста одредаба које су јасне, али се у пракси рђаво примењују. Нарочито се то дешава код општинских власти, међу којима неке носе рекорд у једипственом тудхачењу често врло разумљивих законских одродаба. У закону о пакнади погрешно се примењују нарочито чл. 19., 20. и 24. и за то ћу о њима и говорити. Чл. 19. Овај законски пропнс, који од ступања у живот закона о накпади штете — 20. марта 1892. год. — до данас није претрпео никаквих измена, гласи: „Одговорна општпна и оштећени могу се за накнаду штете наравњати код општинског суда (§ 6. грађ. суд. поступка). Као што се впди одредба је јасна и њоме је одговорној општини и оштећеноме дато право, да се код општинског суда могу равнати за накнаду штете. А, да би и одговорној општнии и оштећеноме показао још јасније, где се и како то има да изврши, законодавац је упутио на одредбу општег законика — § 6. грађ. суд. поступка — који говори о материјалној — апсолутној — надлежности општинских судова, и који у оном делу, којиговори о равнањима парничара, сада гласи: „в., да могу парничаре равнати за суме до 200 динара....® И, кад се пред собом нмају та два зак. прописа како сада гласе, излази, да чл. 19. закона о накнади штете треба разумети тако: да се одговорна општина и опггећени могу за накнаду штете наравнати код општинског суда. али само тада, ако штета не износи више од 200 динара, односно ако сума равнања није већа од 200 динара. Тако тумачење и разумевање, кад се имају у виду та два зак. прописа како сада гласе, било би правилно и многи полицпјски чиновницп п општински органи тако га разумеју, па тако и раде. Међутим, такво разумсвање чл. 19. закона о општинама по моме мишљењу погрешно је. 1892 годипе, када је ступио у живот закон о накнади штете н донесен чл. 19. тога закона, § 0. грађ. суд. поступка, у ономе делу који говори о равнањима код општинских судова, гласио је: »в., да могу парничаре равнати и за веће суме. било о непокретности.ма, бнло

о дуговима и покретностима, само кад парпичари предстану и изјаве жељу. О томе издаће општинскп суд париичарима ппсмепо поравњање." Напомињем, да се речи и за ве/ге суме односе на суме преко 200 динара, као што се то из са.мог § 6 грађ. суд. постуика види. Доносећи дакле чл. 19. зак. о накнади штете, законодавац је имао пред собом § 6. грађ. суд. поступк онакав, како је тада гласио; и кад се у чл. 19. позвао на § (ј. грађ, суд. пост. он је имао ту намеру, да овим наређењем споцијалног закона да одговорној општини и оштећепоме право, да се, без обзира на вредност штете, могу наравнати код општ. суда, када хоће, предстану онштиноком С УДУ и изјаве му за то жељу. И, од 1892 године до 26. јануара 1901. године тако је и било. 26 јануара 1901. године учињеиа јо измена у § 6. грађ. суд. поступка и то баш у ономе делу. којп говори о равнанима код општипских судова. По тој нзмени опгнтински судови имају право равњати парничаре, али само за суме до 200 динара. Та измена, дакле, учинила је пометњу н ставила је питање: да ли је та измена § 6. грађ. суд. пост. имала и каквог утицаја на чл. 19. закона о накнади ? По моме мишљењу није. Закон о накнади је специјалан закон 1ех зреотНа. Доносећи одредбу члана 19. тога закона и позивајући се у исто;,: на § 6. грађ. суд. поступка, законодавац јо имао намеру, да одговорној општини и оштећеноме да право равнања код општинског суда без обзира на вредност штете. Циљ, пак, законодавца био је: избегавање грађанских спорова поравнењем (§ § 144.—147. и 157. грађанског судског иоступка); да сачува одговорне општине и од издатака око процене и оуђења; и да се не ствара омраза између оштећеног и осталих грађана парничењем и потпуним реалисањем права које оштећени има. Одредбе овнх специјалних закона имају се тумачити онако како гласе, и кад су у сукобу са одредбама општег закона претежније су, без обзира да ли је тај сукоб настао при доношењу опецијалног закона или при измени специјалног или општег. Оно, дакле, што у специјалном закону пише има остати, ако је само саобразно са уставом, онако како се по логичком и граМатичком тумачењу нађе. Намера законодавчева при измени § 6. грађ. суд. поступка, којом је сузио права општ. судова за равнања, била је друга и није потрла ону, коју је при доношењу чл. 19. зак. о накнади имао, нарочито, кад се има у виду то, да је наређење чл. 19. закона о накнади за равнање тако генерално, да се онај додатак у огради: § в. грађ. суд. иостуика има узети само као једно упућење од стране законодавчеве, како се и где то поравпење има да изврши. Чл. 19. закона о накнади штете, који је у време ступања у живот тог закона био у потпуној сагласиости односно величине равнања са одредбом § 6. грађ. суд. поступка, сада садржи једно одступање од тога зак. прописа. Тих одступања у специјалним законима у опште има и то је оно што их поред осталог