Полицијски гласник

ВРОЈ 50.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 397

опорочава иди речи овакве о њима разноси или расказује у колико не би то у већи род кривица прелазило. Ниједног од ових елемената, који се траже за постојање овог делз, нема у радњи окривљеног Н. II., што се види из овереног преписа реферата иследног судије. На име: Н. Н. је упућнвао непристојие изразе на личност кривца по чијој се кривици саслушавао као сведок, а то упућивање непристојних израза на личност кривца пе може чипити дело из § За9. тачка казненог законица, према оно.ме, што се тражи за постојање поменутог дела. Даље се из приложеног реФерата види, да је II. Н. ушао у канцеларију иследног судије без пријаве; да је изашао из исте демонстративно; да је захтевао да сам пише споју сведоџбу велећи, да ће у њој писати пуно грдп.и и поовки, што све, са непристојно упућеним изразима на личност кривца, чини административну кривицу из § 30. нривичног судског иостуика, за чије је иресуђење надлежан суд, односно ислсдни судија, Ако суд узима да дело из § 359. тачка 3. казненог законика постоји у томе, што је 11. II. тражио да сам пише своју сведоџбу у којој ће бити луно грдњи и поовки. онда суд греши једно зато, што Н. II. поменуто дсло није ни учинио, јер му пије дозвољенб да наппше своју сведоџбу, а друго и с тога, ако би суд тзео да у овој радњи Н. Н. стоји покушај поменутог дела, што нокушај код овогдела није казним, пошто у казненом законику није предвиђено да се покушај опорочавања казни, чега мора изрично бити код преступа и иступа". Касациони суд у II свом одељењу размотрио је акта овог предмета, па је нашао да је за пресуђење овог дела надлежан суд, а не полицијска власт. Вит. Д. Крсти}.

ПОУКЕ И 0БА.ВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I Деловођа општине дреновачке у срезу параћипоком, пита : »1. Може ли, по закону, општински суд да изда уверење о немаштини жени, чији муж има кућу и непокретно имање, а с којим она у задрузи (браку) живи, и није наступио раздор и одвојенп живот; и 2. Може ли, по закону, општински суд да изда уверење о немаштини сино вима, чији отац има кућу и непокретно имање, а с којим они у задрузи живе, али на њпхово име сем личне, никаква пореза није разрезана, нити какво непокретно имање уписано. Ово молим да се објасни због тога, што о овоме влада подељено мишљење, јер поједини чиновници тврде, да општински суд то може да чини, и да се никаквих иоследпца бојати нема, док други тврде, да не може и ако то учини подлежи кривичном одговору и казнп. Нарочити случај за који питам тиче се плаћања кривичних трошкова по иступном делу, па би жена и оинови хтелп да се

заклоне за немаштину, користећи се тиме, што је сва пореза и непокретно имање уписана на мужа. односно оца, а на њих лично није ништа. Мећу тим и жена живи у браку и љубави с мужем, и синови у задрузи с оцем, а што је још главније обе су куће доброг стања. к — На ова питања одговарамо: Из овога питања види се, да се погрешно схвата значај чл. 2. тачке 8. закона о таксама, јер се примена његова хоће да пренесе и на случајеве. који се никако не могу регулисавати по овом законском наређењу. Тако, ово законско наређење прописује: ко ће се сматрати за сиромаха кад је реч о плаћању такса, а власти међу тим, с обзиром на ову одредбу, одлучују, да ли ће н. "пр. наплатити кривични трошак, накнаду штете, казну и томе слично. Овакво поступање погрешио је, велимо, јер ако би се неко сматрао за сиромаха кад би била реч о плаћању такса, он се не може сматрати за таквог кад је у питању наплата накнаде штете, пореза ит.д. јер се први случај регулисава по § 471. грађанског судског поступка, а други по чл. 107. закона о порезу. Ту, дакле, разлику треба запамтити, и уверење, издато по чл. 2. т. 8. закона о таксама, примати као доказ о сиромаштини само кад је у питању плаћање такое. или кад који специјални закон изречно вели, да ће оваква уверења служити као доказ и за случајеве, које он регулисава. Кад је, међутим, у питању какво друго плаћање, онда ће се за оцену сиромаштине узимати у обзнр оне законсне одредбе, које такве случајеве регулисавају, а не закон о таксама. Оволико у опште о значају ових уверења, а сада да пређемо на само питање: да ли се накнада штете и кривични трошкови могу наплатити из имања мужева осуђених жена и из имања родитеља, код којих живе осуђени синови. Дакле, као што. смо много пута до сада објашњавали: накнада штете и осталих кривичних трошкова, не може се наплатити продајом имања мужевљевог по кривици коју учини жена, ако судском пресудом није муж нарочито осу^ен на ово плаћање. Према томе, ако општински суд зна, да ова удата жена нема свога нарочитог имања, онда он о томе Факту може издати уверење без бојазни да ће његови часници одговарати, пошто он тим уверењем само констатује једну несумњиву истину. Наравно, да то уверење не треба наслањати на чл. 2. зак. о таксама, пошто оно нема ничега заједничког са овим законским наређењем, јер се издаје у смислу чл. 97. тачке 4. закона о општинама. ИТго се тиче наплате од оних, који живе код својих родитеља, ми смо дали објашњење у бр. 48. овога листа за ову годину, па тамо треба тражиги потребан одговор. Како се међутим, код ових случајева може догодити, да оу синови остали са оцем у заједници и после свога пунолетства, и да је од времена њиховог пуно-

летства било ириновка у имању, то је питање о наплати како накнаде штете, тако и осталих трошкова, сем оних о којима говоре тачке 4. и 5. § 322. и 325. кривичног судског поступка, за сада сиорно. Тако, има судова који налазе, да је овде заснован задружни одношај и да деца пмају права на раван део имања са оцем; има судова који такође признају да је настао задружни одношај, али како није било смеше импња, јер га синови нису ни имали до пунолетства, то њима признају право само па приновак, учињен од дана њиховог пунолетства; и.на послетку, има судова, који апсолутио не признају, да између деце н родитеља може у опште бити задруге, кад деца нису имала пмања, без обзира на то, што су остала и даље у очевој кући по пунолетству. Ова разноликост судских оцена није само код нижих оудова, пего је и сам Каоациони Суд доносио разнолике одлуке. Тако одлуком својом од 12. септембра 1878. године Бр. 1689, Касациони Суд је нашао, да син не може имати права на ариновак кад код оца остане и после пунолстотва, а одлуком, опет, од 5. марта 1886. годнне Бр. 455. нашао јо, да син има право на приновак. Ми сами такође налазимо, да се у смислу § 123. грађанског закопа, може признатп синовима право на сав приновљени део имања од њиховог пунолетства, јер ако се не може узети да је од тога времена настала задруга. мора се признати бар нека смеша или ортачина под нзнесним условима. Према томе, кад овакап случај настане, суд треба увек да уверењем констатује стање ствари, а власти, које имају да врше наплату оцењиваће: да ли ће узимати у попис приновљено пмање, или ће интересоване упутити на суд, да се тим путем утврди њихово право на наплату из приновљеног имања. II Деловођа општине јелашничке пита : У броју 1. Пол. Гласника за ову годину, а на питање суда оиштине Орешачке, уредништво је објаснило: да су општински судови надлежни да суде спорове општинске противу општинских дужника а по тужби општ. пуномоћника, пошто оишт. часници нису непосредно интересовани за капитал. <( Суд општине јелашничке, држећи се овога објашњења, а по тужби општинског пуномоћника Стајка Михаиловића противу Михаила В. Антића овд. због неисплаћене аренде, осудио је овога последњег на плаћање дуга у 20-65 дии. По изјављеној жалби осуђенога, Врањ. првост. суд (односно одређени судија за то) поништио је пресуду оп. суда Бр. 2506. решењем од 7. септ. 1909, год Бр. 14.401. са разлога: »да општински суд није падлежан за суђење по § 52. гра!). суд. поступка, пошто се по овоме спору појављује као тужилац". Општински суд је дао против разлоге: „да је опгат. суд надлежан да суди овај спор, јер § 52. гр. суд, иоступка не чини изузетним оп. суд за суђење општинских спорова, зато, што судије који су доносили пресуду