Полицијски гласник

БРОЈ 3. и 4.

ГТОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 29

на славу долазе само званице, гости, које домаћин нарочито иозива и љегова ближа Фамилија дакле да ни о слави кућа. свечарева није јавно место. (( »Суд налази, да ни из тога гато су сви они, који на славу долазе могли чути инкриминоване погрдне изразе, иа су чули они који су се тада десили не може увредама дати карактер јавне увреде, јер се све увреде и јавне и приватне могу једино доказивати сведоцима, писменима и ликовима, те би онда по гледишту касационог суда све вербалне увреде части биле једино и искључиво јавне увреде, а то законодавац није хтео. (( Према овим противразлозима касациони суд у својој општој седници од 19. децембра 1909. год. расмотрио је акта, примедбе и противразлоге, иа је решешењем својпм Бр. 14452 усвојио примедбе свога I. оделења као на закону основане, а противразлоге првостеп. суда одбацио, и препоручио суду, да по примедбама поступи. II Мишљење опште седнице касац. еуда По чл. 108. зак. о неаосредној аорези држава за наалату иореза и ириреза може имати ирвенства у наалати без обзира на иорески објект од кога долази дуговани аорез само онда, кад су, ма и за рачун кога ириватног заложног или личног иовериоца, иродата сва добра дцжникова иначе само за аорез и арирез, који дуг\]је иродати део имања. Г. Министар Правде у акту своме од 19. јануара 1909. год, навео је, да је чл. 108. зак. о непосредној порези у својој примени разнолико тумачен од стране судских и административних власти: тако прве — судске — су власти узимале, да се ово право првенства државе у наплати односи само на случајеве кад је продато целокупно имање извесног дужника, а не и онда, кад је иродат само известан део имања, и да у овом последњем случају држава имаправо првенства наплате само за онај порез, који пада на продатп део имања. Док су напротив административне власте мишљења, да држава има права првенствене наплате за целокупан порез и остало и онда, кад није иродато целокупно имање већ само један део. И због овако разног тумачења г. Министар правде помен. актом је и трджио да му касациони Суд да своје мишљење о правном значају и домашају чл. 108. зак. о непосредном порезу, а на име о томе: Ђ да ли држава има ирава ирвенствене наилате за целокциан иорез и иорез извесног дужника и онда кад је ародат само један део његовог имања, или јој на иротив то ираво ирииада само онда, кад је иродато дужниково целокуино имање, а да у случају делимичне иродаје имања држава има ирава ирвенствене наилате само за иорез и ирирез, који дугује иродати део имања"? Према овом тражењу касациони суд у својој општој седници од 17. Фебруара 1909. год. састављеној по тач. 2. § 16. свога устројства, узео је у оцену и проучио ово пптање, па је нашао:

Да је овде у питању разумевање прве алинеје члана 108. закона о непосредном порезу, која гласи: »Право државно на наилату пореза и приреза. као и на трогпкове око пописа и продаје. у свима случајима првенствено је, и искључује све друге повериоцо, без обзира на њихова обезбеђења. (( Касациони суд мисли, да би ногрешно било узети даречи: у свима случајевима које су ту употребљене, значе: без обзира на порески објект од кога је дуговани пореа, било да је овај баш од продатог или ма ког другог добра дужникова. Да би такво разумевање било погрсшно, казује сам горе наведени законски текст, у коме се речи: у свима случајима, налазе одмах затим објашњење речима: без обзира на њихова (т. ј. других поверилаца) обезбеђења. И онда смисао овог законског наређења тај је: да држава за дуговани порез и прирез од иродатог добра увек има првенствено право у наплати из нродајне цене тога добра било да има на том добру и заложног приватног повериоца или не, и, ако га има, било да је његова залога ранија од пописа за рачун наплате државног пореза или доцнија, или, најпосле, да исто добро није ни узимано у попис за рачун наплате пореза и приреза државног. Да за дуговани порез и прирез и од осталих добара дужникових држава има првенство у наплати из продатога добра, потребно је, да је по времену пописа на продатом добру била ранија од приватног заложног повериоца на истом добру. Поред тога што се овако разумевање управо намеКе самим наведеним законским текстом, кад се овај пажљиво чита, оно једино одговара и добром правном поретку, којега мора бити кад је питање о реду у наплати из новаца од неког продатог добра. Јер ако би се као смисао закона узело оно прво, по нахођењу касационог суда погрешно, разумевање, изашло би, да заложни поверилац, за чији је рачун добро продато, код сигурне своје залоге врло често не добија ништа за своје измирење, и да буде упућен на друга добра дужникова и тиме у наплати са свим изједначен са осталим личним, незаложним повериоцима дужниковим, а то значи да, на штету овоју, шта више побољгиава положај ових у наплати њиховој, пошто је из његове залоге измирен и порез који та друга добра дужникова дугују и за који би они били дужни допуштатп државн првенствену наплату. Држава за ннплату пореза и приреза може имати првенства у наплати без обзира на порески објект од кога долази дуговани порез само онда, кад су, ма и за рачун кога приватног, заложног или личног повериоца продата сва добра дужникова, јер после тога држави не остаје ништа из чега би се могла за порез наплатити, а закон, баш тиме што у случајевима горе наведеним упућује државу за наплату пореза на друга добра дужникова, казује, да у случају, кад дужник никаквих добара више нема, не допушта, да држави ироиадне порез на корист приватних поверилаца.

Наравно да под продајом, о којој ,|е реч у чл. 108. закона о непосредном порезу, има се разумети само јавна продаја, јер у случају кад порески дужник сам продаје или на другог преноси своје непокретно добро, вреди наређење чл. 100 зак. о непосредном порезу, по коме је продавац или уступитељ дужан доказати да, без разлике пореских објеката, ништа, осем последњег четворомесечја у тој години, не дугује држави на име пореза и приреза. ц М. Л. Р.

П0УКЕ И 0БАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I Суд општине конаревске, актом евојим Бр. 2.158, пита: »Частје суду учтиво замолити Уредништво, да у свомс првом наредном броју изволи дати обавештења за следеће: По последњој измени и допуни чл. 107. став 5-ти закона о непосредној порези, заштићено је земљоделцу, да му се за наплату дужне порезе не може продати извесно земљиште, као и један пар теглеће стоке; два вола, односно две теглеће краве итд. итд. Па на случај, где се деси да порески дужник има само једно грло, онда сме ли му се у попис узети и продати за наплату порезе?" — На ово питање одговарамо: Постављајући ограничење у чл. 107. закона о непосредном порезу шта се земљораднику не може узети у попис за наплату пореза, законодавац је имао намеру да земљорадиика не лиши стоке потребне за пољопривредне послове. Тиме, што је тамо набрајао само парове, не говорећи ништа о јединкама, он није имао намеру да пољопривредника казни што увек нема пар ове или оне стоке, и да дозволи продају кад је само једно грло, него је хтео да каже колики је највећи број заштићен. Према овоме, не сме се узимати у попис и продати за порез макар било само једногрло, јер пољопрпвредиик може често пута, да се послужи и једним грлом било путем спреге, позајмице било како друкчије; а лакгне му је, у осталом, набавити једно грло него два. II Суд општине баричке, актом својим Бр. 32, пита: »У чл. 105. в. последњи одељак закона о општинамастоји, дапензионари завреме службе у онштини немају права на пензију. Моли се уредништво за обавештење: да ли се ова одредба односи само на оне пензионаре, којн су са службом у општини београдској, или то важи за све општине у Србији.« — На ово питање одговарамо : Члан 105. закона о опгатинама (измене од 24. децембра прошле године), поставља услове за општинске часнике у целој