Полицијски гласник

СТРАНА 102

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 13.

„Пресудом првостеп. суда констатовано је, да је признањем оптуженога, које со слаже са пслеђеним околностима, по § 225 кривичног судског поступка доказано, да је оптужени ошамарио приватног тужиоца, и то тек онда, кад му тужилац, који је хтео побећи с кулука, не само није хтео казати своје име, него му безобразно и увредљнво одговарао, па и претио што га за име пита. Ту констатацију усвојио је и Апелациони Суд као што се из његове пресуде види. Према томе погрешна је квалиФикација Апелационог Суда, по којој бн ова радп.а оптуженога чинила кривично дело из § 125. казн. законика, јер под изразима: тукао или тући дао. који се налазе у том законском пропису, има се разумети само таква недопуштена радња, која долази под појам злостављања, а не и кад се неко само ошамари или ћуши, што по нашем закону, јесте увреда делом (реална инјурија). У вези с овим, Апелациони Суд признајућп оптуженоме изазваност од стране приватног тужиоца, имао би, даље, да цени колико је оптужени тиме од стране тужиоца нагнан на овакав свој поступак, као и да оцени увредљиве одговоре тужиочеве, који су претходили, и тај поступак оптуженога изазвали, па према томе и одлуку своју да донесе у смислу § 215. крив. зак. (( Апелапиони Суд није усвојио ове примедбе већ је дао следеће противразлоге: „Кад оптужени А. сам признаје, да је као писар полициски над кулучарима на кулуку среском водио надзор, и да је том приликом приватном тужиоцу ударио два шамара, што му одмах није казао име и презиме, него му је безобразно и увредљиво одговарао; онда је оптужени, вршећи званичну дужност учинио дело као јавни службеник и таква радња. која је скопчана са званичним радом н злостављањем јесте дело из § 125. крив. зак. а не дело из § 213. крив. зак. као увреда, делом нанесена, као што је то Касациони Суд узео.« Под појам злоставе Апелацирни Суд сматра да улази и злостава и туча од два шамара, јер се изрази из § 125. крив. зак. »тукао и тући дао (( другчије не могу разумети него као злостављање, а нарочито кад је то потекло од чиновника, приликом вршења његове званичне дужности.« >,У крајњем случају Апелациони Суд налази да овде може стајати само још и дело из § 122. крив. зак., а никако јавна увреда, коју наш законодавац није унео у главу XI. крив. зак. у којој је прописао нарочите казне за чиновнпке, који се у својој дужности не повињавају закону и законским одредбама, већ је јавне увреде ставио у глави XXII. крив. зак. Касациони суд у својој општој седници од 12. Јуна 1909. г. № 7217. усвојио је примедбе свога одељења а противразлоге Апелационог Суда одбацио.

Мишљење опште седнице Касационог Суда З&старелост за административне или дисциилииске кривице, као ни за казне за. те кривице ио сиецијалном закону из-

речене, не иостоји, ако ова није нарочито иредвиђена тим сиецијалним законом. Поводом захтева госнодина Министра правде од 25. Фебруара 1910 г. № 3068, а на тражење господина Министра просвете и црквених послова од 2. Фебруара 1910 год. Ц№ 291, да Касациони Суд на основу тач. 2. § 10. свога устројства да своје мишљење о томе: да ди административне кривице предвиђене специјалним законима, н по тим кривицама изречене казне застаревају онако како је нрописано у § 390. каз. законика, по протеку три месеца, ако специјалним законом није предвиђена нарочита застарелост за њих, или ако застарелост за њих није тим законом нарочито искључена. То питање господ. Министра везује се нарочпто за кривицс н казне ове врсте по закону о црквеним властима у погледу на свештенике. Касациони Суд у општој седници својој, састављеној на основу тач. 2. § 10. свога устројства, проучио је ово пптање па је нашао : „Застарелост дела, као и застарелост изречене казне«, прописана у § 396. казн. законика, тиче се само дела и казна из III чести казненог законика; примењује се. дакле, само на криминалне иступе и за њих изречене казне, а не може се, бар без нарочитог законског овлашћења, примењиваги и на административне или дисциплинске иступе и казне по њима изречене. Ово зато што су у опште кривице из казненог законика природе са свим друкче и по предмету свом битно се разликују од администратнвних и дисциплинских кривица. Због тога нп подела административних и дисциплинских кривица нпје изведена као код кривица кажњивих по казненом законику у коме је, према тој подели, одређена и застарелост дужа или краћа за поједине категорије. Из тога излази ово : да застарелост за административне или дисциплинске кривице, као ни за казне за те кривице, по специјалном закону изречене, не постоји, ако ово није нарочито предвиђено тим специјалним законом. То, дакле, важи и за ове кривице свештеннка, кажњиве по закоиу о црквеним властима као и за дисциплинске кривицепо закону очиновницима грађанског реда.

Решење Касац. Суда о сукобу војне власти са Управом вароши Веограда о томе: но је надлежан за извнђање дела која унине војни свештеницн вршећи своју дужност. По предмету сукоба појављеног између Управе града Београда с једне и војне власти у Београду с друге стране, о надлежности по делу оптужења г. В. М,, војиог проте а због дела из § 113. казненог законика, Касациони Суд расмотрио је како акта о појављеном сукобу тако и акта поменутог оптужења, па је нашао, да је како за истрагу тако и за суђење овог дела надлежна војна власт, односно војни суд и то са ових разлога: Што је оптуженн као војни протојереј, дакле као војно службено лице, у по-

гледу његове војие службене дужности подлежао свима правилима, законима и прописима војним, и стајао под надзором своје претпостављене војне власти те по томе и за све своје кривице, учињене у овој својој службеној војној дужности потпада под војну власт, односно војни суд по § 14 зак. о пост. вој, судова у кривичним делима. 0 Према томе, дакле, кад је оптужени примио легат за војну цркву Ружнцу као војни протојереј на руковање, у којој је цркви он као војно свештено лице и као њеп старешина по наређењу војне власти чинодејствовао, и сам њеном имаовином руковао и за вршење своје олужбе војној власти одговоран стојао, онда је за поменуто дело, како за истрагу тако и за суђење по горенаведеном законском пропису надлежна војна власт. <( А што је оптужени поменути легат примио по овлашћењу београдског духов. суда, то није од утицаја на решење надлежности з I истрагу и суђење овог. дела оптужења, једно по томе, што је он био надлежан, за пријем истог легата као одређени старешина и заступиик цркве Ружнце па руковање, и по томе као такав и овлашћен за пријем истог легата од Духовног суда, као надзорне црквене властн, по закону о црквеним властима, а друго по томе, што је оптуженн као свештено лнце, стајао под надзором духов-не власти само у погледу вршења чисто верских обреда и његовог моралиог понашања и поведења у цркви и ван ове, зашто само и подлежи одговорности духовној власти по правилима и прописима о црквеним властима и канона, а за све остале повреде своје дужности има да одговара по војннм законима." м. л. г.

П0УКЕ И 0БАВЕШТЕЊА

Учињена су нам ова питања: I Г. Бранко II. Сретеновић, деловођа општние варошице Младеиовца, иита: »По чл. 39. зак. о уређењу касапница, општине, које не дају своје касапнице под аренду, већ остављају сваком право да може клатн стоку, само са обавезом, да за то општини одређену таксу плати, могу у својим правилима, која ће јавно обзнанити, прописати казну за онога, који би се ухватио да кришом стоку кољс, неплативгаи претходно општинн припадајућу таксу. Ова казна да може бити до четвороструке таксе на заклано кришом марвинче ит.д." По § 32(5. кривичног закона, у случајима који ннсу у кривичном законику, а ни у другим специјалним законима предвиђени, и за које није казна прописана, моћи ће месна полицијска власт издавати наредбе н у овима одређивати казну од 10 до 150 дин. или од 1 до 20 дана затвора, за лица која би противно овим наредбама радила. Дакле, као што се види: ни законом о уређењу касапница, а ни кривичним