Полицијски гласник

БРОЈ 17.

У БЕОГРАДУ, НЕДЕЉА 2. МАЈА 1910.

ГОДИНА VI.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СЛУЖБЕНИ ЛИСТ МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА

„ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК" излази једанпут, л ирема потроби и вигае пута недељно. Претплата се полаже у напрод, и то најмаае за пола годпне код свију полицнјских власти, и износи: 20 динара на годипу за државна и општинска надлештва, а за све друге претплатнпке у опште 12 динара годпшње. За иностранство: годишње 24, полугодишље 12 динара у злату. Поједннтг бројеви „Полицијског Гласника" не продају се. Рукоиисп се пе враћају.

СЛУЖБЕНИ ДЕО

Указом Његовог Веднчапства Краља Петра I., на предлог Министра унутраши.их дела, а на основу члана 34. закона о пословном реду у Дрзкавпом Савету, одобрено је решење Државног Савета од 23. марта 1910. годште Вр. 2427, донесено па основу члапа 144. тачке 9. Устава, које гласи: „ 1а се Виљем Штајмлс, чнновник Дирекције Српских Државних Железпица, родом из Гилденбаха у Внртембергу и поданик исте државе, по својој молби прим! у српско поданство заједно са сиојом женом Вилхелмипом и малолетним кКерима: Маргитол: и Јелислветом, изузетно сд § 44. грађапског закона". Из канцеларије министарства уиутраши.их дела 14. априла 1910. г. у Београду.

СТРУННИ ДЕО

0 ПРОДАЈИ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ОДЛУКА СУДСНИХ

(настанак) Ови роковп, о којима се, у самој ствари, ретко водп у пракси рачуна, поглавито због преоптерећеностп полициске власти као и због недовољнс организаје љене, могу бити продужеии кривицом новериочевом, а па пме онда ако он не учнни оно што му наређује §. 476. став другп (замена од 14. Јула 1898. год.), у коме стоји: „Таксе за оглас полаже у папред поверилац који је тражио пзвршеље. Ако је поверилаца више, онда они ове таксе полажу заједнички с<1 ) Ми

') Такса за оглао то је она из тач. 63. Закона о Такоама. Уз ову таксу пде још и она од 5.05 дииара, усганопљена законом од 22. Априла 1860 год. (Зб. XIII., стр. 66.). Даље имамо, код принудиих наплата,- ово таксе: тач. 23. Закоиа о Таксама (добошка такса), тач. 86. истога Закоиа (такса за извршеља). Ове две последње таксо но наплаћују со уианрод, већ по свршеној продаји »из повца којн се ирими за продато добро*' (чл. 15. Закона о Таксама). Н. Полицијсни Зборник (уредио Дпмитрије Калајџић), стр. 1065..

знамо да је извршење други део грађанскога судског спора, а правило је да власт, у приватно-правиим споровима, функционише тек по иретходној исплати, од стране заиитересованих појединаца, оних такса које је законодавац. за дотичне процесно-правне радње, прописао. За разлику од обичних, пепосредних, пореза, који не морају бити плаћени на да иоједипци могу тражити од државне властн услуге које му је ова дужна, као таква, учинити (н. пр. да им пружи потребну личну и имовну безбедност), овај, посредни, порез који се зове такса мора најпре бити положен, па да тек дотјг-ши појединац има право на услугу, од стране државне власти, која је за то полагање везана (в. чл,5. став први Закона о Таксама од 6. Децембра 1890. год., са доцнијим изменама и допунама). Изузев, наравно, случајеве у којима се такса у оппгге не наплаћује (в. чл 2. и 3. Закона о Таксама) пли у којима се она плаћа накнадно (в. чл. 8. зак. о Таксамр.). IЈо овом, дакле, отштем правилу, и поверп.тац који је тражио извргнење своје тражбине мора прво, ако хоКе да власт извршењу приступи, положнти огласну таксу. Иначе, извршна власт, не само да неће предузети потребне мере за егзекутивну наплату иоднесене јој одлуке судске, већ она то но би смела ни учинити, онако исто као што ни суд не сме ући у извиђање једног приватно-правнога спора, ако тужилац није спорну и папирну таксу иоложио. Требао би поверилац да буде у једном од оних случајева у кејпма је законом ослобођен од претходнога полагања таксе (као што је, н. пр., случај из чл. 2. тач. 8. Закона о Таксама: Таксу не плаћају »спромасн, по уверењу надлежне власти, које вреди само за годину дана«), па да извршна власт може и треба да продајној процедури приступи и без претходног нлаћања, одстране повориоца, огласне таксе. Разуме се да, зато што је поверилац положио унапред огласну таксу, ова на њега не пада деФинитивно: њу сноси дужник, као што се то видн из §. 476., други став т [тв: »Из продајне цене таксе се после првенствено исплаћују опоме, који пх је био положио", одредба сасвим правична: пошто је,

неизмирењем дуга, дулшик учипио нужном принудну наплату, то он мора сносити и трошкове које је ова проузроковала. Када су испуњени сви услови да се продаја може одредити, полициска власт не може ову више одуговлачити нити. пак, одређену продају обуставити. За одуговлачење нродајнога поступка, извршна власт одговара, као што нам је то већ позпато, по §. 500. а. (Допуна од 14. ,Јула 1898.). Што се тиче обустављаља нринуднога извршења, било оно почето кли не, за то важи пропис §-а 478. а. о коме смо раније говорили и на коме се, због тога, озде не морамо више задржавати. 1 ) Извршна власт не би могла својом инициативом, а изван случаја предвиђенога у § 478. а., одгодити продају ни но том основу што би налазила да ова не бп дала повољних резултата због новчане оскудице која, дотичнога момепта, влада у народу. На примор, она не би смела продају, коју би требала да извршпу пролеће, оставнти за лето или ^есен, када свет, нарочито у селима, боље у погледу новца стоји. И у опште, ма како биле тешке прилике у земљн, то не би могао бити разлог за невршење одлука сулских. Постојаи.е и остварење једног права није условљено повољним нли неиовољним околностима у дрзкави. По пашем Уставу, чак, пе би се пзвршење продаја могло обуставити ни законом. Такав закон, који продужује рокове приватно - правним тражбииама, зове се мораторпјум, и он би био противап чл. 36. Устава по коме „Закон нема повратне силе на штету права стечоних

] ) Разуме се да се §. 478. а., по коме продају може обуставити само поверилац који је извргаеље тражио, не односи иа случај када иродаји стоји на сметњи, н. пр., појава спора односно исплате, после доношења судске одлуке, онога дуга који је нредмет те одлуке и који би имао егзекутивно да се наплати. О једном таквом случају имамо и решење Државнога Савета од 1. Јануара 1904. год. бр. 4825. по коме је: »Полицијска власт дужиа застати са радом на извршењу наплате извесног приватног дуга, по поравнању или осуди судској, кад се при извршењу појави спорно питање о исплати дуга иосле осуде <,; (Мил. Вукићевић, Збирка. Одлука Државног Савета, стр. 35.). Видети и решење истога Савета од 4. Маја 1904. год. бр. 3780. но коме »Само на основу писменог доказа о исилати судске осуде полицијска власт може обуставити извршење^ (Мил. Вукићевић, ор. сИ., стр. 42.).