Полицијски гласник

БРОЈ 21.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 167

о чему има избрани суд да суди и одмах бирају судије у смислу § 435. помен. иоступка. Сем те падлежности постоји и уговорна надлежност, кад се парничари, у смислу § 433, грађ. суд. лост., сагласе, да им какав спор расправи избрани суд, за који он није апсолутно надлежан. У томе случају они то утврђују писмено по § 43С. помен. поступка, предају га полицијској власти ради састава пзбраног суда н бирају судије. Као што со даље из акта види, извршним решен.ем начелствд од 31. јануара 1907. год. Бр. 19874., које јо донесено по примедбама Државног Савета од 19. децомбра 1906. год. Бр. 8619, и Министра Унутрашњих дела од 23. децомбра исте годнне ПБр. 26606, одлучено је: да се за деобу имања, које су Таса и Јован наследили по судском тестаменту од свога оца цок. С., састави избрани суд; а за право на деобу трговачке радње упућон је Таса иа спор суду, који је и водио по гласу напред номенуте пресуде. Питање о деоби тога наслеђеног имања, које је жалнтељ Јован побројао у акту Бр. 3818., као што се види, пзван спора .је, и ту деобу, по предњем извршном решењу начелства, има да изврши избрани суд, који по захтеву Јована мора да се састави у смислу §§ 4?4., 435. и 437. грађ. суд. пост. Сем тога имања, жалитељ Јован по акту Бр. 2976, 3818 и 5619., на основу судске пресуде, тражио је и деобу осталогазадружног имања, као : маиуфактурне радње са свима примањима и давањима, вина, ракије, жита, бачава и све покретиости, која се у њиховом стану нађе, а не служи употреби појединих чланова породице: а тужени Таса захтевао је, да Јоваи покаже сву имаовину поименце, која има да се дели. Како мора бити начисто изведено, о чему има избрани суд да суди, јер то је основа предметне надлежностн његове, а жалптељ Јован није понменце означио сву покретност, која има да се дели, то је начелство требало, да позове Јована да то учини, не губећи прн томе из вида ни оно непокретно имање, за које је, по решењу врањског првостепеног суда од 20. јануара 1909 год. Бр. 438. и од 2. марта исте године Бр. 3364. упућен на спор суду, да докаже, да је исто имање нскључиво његово, а не задружно, ако је спор расправљен и утврђено, да је и то задружно имање. О томе и у опште о имању, које буде Јован показао као задружно, треба узети реч од туженог Тасе, па ако он буде тврдио и изнео, да извесна имања нису показана, која су по његовом тврђењу задружна и има да се деле, а Јован то оспори, — онда се о спорном имању има да упути на спор слабија страна, а за задружно имање, које није у спору, да се састави избрани суд за деобу. Тако пачелство није учинило, негоје, на основу § 433. грађ. суд. пост. и § 496. грађанског закона, одбило жалитеља Јована од тражења састава избраног суда и упутило на спор суду, да туженог Тасу нагна на деобу, и да суд нареди, да је

избрани суд по § 434. помен. поступка извршп, па је то решење одобрио и Министар ожалбеним решењем. Таква је радња нротивна закону. По § 492. грађан. закона наследницима — задругарима стоји на вољи да остану у заједници или да се поделе, а по § 496. истог закона, у вези са § 43 4. грађ. суд. пост., ако се сами не могу да поделе, деобу свагда врши избрани суд. Деоба имања, које су парничари наследелн од оца, као што јо напред казато, изван спора је, јер о њој постоји извршно решење начелства од 31. јануара 1907 год. № 19874. за састав избраног суда. И за деобу осталог имања, за које се утврди да није у спору, тако исто апсолутно надлежан је но § 434 грађ. суд. пост. избрани суд, јер је пресудом судском утврђено задружно стање. Ту се не тражи пристанак парничара на избрани суд, као што је то случај за друге спорове, које по § 433. грађ. суд. пост., само по сагласију парничара, може да суди избрани суд. Са наведеиога ни начелство ни Министар, који је решење начелства одобрио, нису могли по закону упућивати жалнтеља Јована на спор, да туженог Тасу нагна на избранн суд за деобу задружног имања, које је изван спора, н за коју је апсолутно надлежан избрани суд. Министар Унутрашњих Дела писмом од 15. марта 1910 године ПјУ: 4644. известио је Државни Савет, да се са предњим посматрањем саветским слаже, и да Ке у смислу цстога издати жалиопу друго решење. Одлука Државног Савета од 1 9. марта 1910 год. № 2333.

Државки Савет надлежан је да решава и о одлунама, ноје по нл. 57. закона о општинама доносе варошки односно сеоски састанци, а тичу се размене и отуђења варошког односно сеоског непокретног имања, или задужења вароши или села за чисто њихове потребе. Збор сељана села В.... на дан 17. јануара 1910. год. донео је одлуку, да се од утрнне сеоске да бесплатно у својину Илији С., из Б ..., 0'05 ћа ради подизања зграде за становање. III. Одсек Држанног Савета нашао је, да Државни Савет, према прописима закона о општинама, није надлежан да решава о одлукама, које доносе сеоски састапци о отуђењу сеоскс утрине, па је с тога поднео Савету извештај, да се акта врате нерасмотрена. Државни Савет на свом састанку од 16. марта 1910. год. №2019, нашао је, да је, према пропису чл. 57. у вези са чл. 33. тач. 3. и 9. закона о онштинама, Савет надлежан да решава и о одлукама, које доносе сеоски састанци о отуђењу својих сеоских имања, па је, према томе, предмет понова упутио дотичном Одсеку, да узме у оцену саму ствар. Премаовој одлуци, Ш.Одсек Државног Савета узео је понова у расматрање и

рсшавање горњу одлуку сеоског састанка, па је нашао, да је треба одобрити. Државни Савет, усвојивши извештај свог Одсека на основу чл. 57. у вези чл. 33. закона о општинама, одлуком од 19. марта 1910. год. № 2322, одобрио је номенуту одлуку сеоског састанка. Јос. К. Ст.

Мишљење опште седнице Касационог Суда од 4. маја 1910. .№ 5494. Продаја иресних, неизрађвних оаанака, иреко трговаца, нс само није аабрањена, него за ту иродају у оиште није иотребно никакво нарочито одобрење, иа, дакле, ародавци трговци за ову иродају не могу се ни казнити ио § 313 а казн. законика. Господин Министар Правде писмом својим од 25. априла 1910. г. № 6120, а услед захтева Господ. Министра Народне Привреде, тражио је, да му Касациони Суд да своје мишљење о томе: »да ли је по § 83. Уредбе о еснафима трговцима допуштеиа продаја пресних, неизрађених оианака, или се она има забранити, па и казнити, по § 373. а казненог закона". Поводом овога захтева Касациони Суд на основу тач. 2. § 16. закоиа о своме устројству у општој седници својој проучио је ово питање и поменуту еснаФску уредбу, па је пашао: »Забрана отварања дућана, заната и у опште ма какве друге радње у смислу § 373 а казненог законика претпоставља, као што се види из самога текста овога закона, да је за исте послове потребно претходно одобрење надлежне власти, па да тога одобрења нема." „Међутим пропис § 83. еснаФске Уредбс од 14. августа 1847. г. В№ 1269. 36. IV стр. 41 и његов додатак од 29. јануара 1849. 36. V. стр. 2. тач. 3. говори само о томе. које од израђепих нослова наших мајстора могу трговци у својим дућанима продавати, ио иредварителном одобрењу иолицајне власти"-, како се то каже у тачки 3. поменутог додатка ка овој уредби. Овим прописом, дакле, није наређено да трговци не могу у својим дућанима држати и продавати пресне, неизрађене опанке, нити има прописа да је за продају тога пбтребно какво нарочито одобрење, те да би се без тога одобрења могла забранити, а у поновљеном случају и казнити. Шта више по § 81. еснавске уредбе, који је измењен додатком од 29. јануара 1849. год., трговац може у своме дућану држати и продавати: »како оне еспане, с којима је трговати учио, тако уз ове оне с којима миоли да ће моћи трговати", а да за то не мора тражити одобрење еснаФа оне побочне трговине, јер је § 85 уредбе укинут, наравно сем случаја § 83 уредбе за урађене послове«, које би трговци од наших мајстора ради продаје узимали. Као што се, дакле, види ова забрана трговцима продаје урађених иослова наших мајстора, и претходно одобрење надлежне власги за ту продају прописани су ради заштите самих појединих трго-