Полицијски гласник

СУГРАНА 236

ИОЛИЦШСКП ГЛАС1ТИК

ВРОЈ 30.

ће проћи", те се нисам секирао. Али, једнога дава, враћајући се из бироа, затечем читав збор пред мојим вратима. Посматрао сам као и остали. На калдрми блистала је једна велика локва крви. Један човек рече, показујући моје прозоре: — Чуо сам један јаук, подигао сам главу, испред мене пролети један црп пакет. Пад његов учинио је шум ораха кад се згази и ништа више ! Други додаде: — Изгледа. као да су га однели апотекару. Ја појурим, уђем у апотеку; моја је жена лежала ту опружена, мртва, измрвљена. У по ноћи, кад сам ушво у кућу, нашао сам нашу собу у потпуном реду; моје посуђе за оброк стајало је на моме обичном месту на малом столу, постеља размештена... само је прозор био сасвим отворен и ја изненада. одједном, ништа више нисам видео сем те црне рупе, кроз коју је струјио ветар. Желео сам да отпутујем, али треба бити богат, па да се спасеш своје туге, и морао сам остати. Свако јутро, свако вече гледао сам тај пусти прозор који је гутао собу, као што два голема ока ждеру малу фиГУРУ- Тада се склоним у мој биро, где сакријем главу под застирач. да не гледам. Али недељама, бескрајним недељама, немогући стално тумарати улицама, морао сам трпети, часове за часовима, лети после подне како сунце сипа своју светлост, зими северац или кишу како туку калдрму. Мало по мало, па се смирих, за то нисам се више ни виђао с мртвима, дошао је један тренутак кад су били заборављени... Имао сампедесет година, био сам већ стар човек и требало би, можда, да докусурим живот без икакве промене... Али ме је чамоћа убијала, осећао сам потребу за домаћим огњиштем и ја се по други пут оженим. Нисам дуго морао чекати, па да осетим како сам грдно ногрешио. Кад нема љубави. да утврди супружански живот, не може се избећи ни онај тренутак, и кад се брзо уђе у јарост и увреде, а из њих у сцене. Надао сам се, да ће се ствари временом, ипак средити... Али!... моја је жена, и ако смо ми били једних година, патила од детињске раздражљивости; она је располагала оном свирепом вештином изналажења речи које кољу. Ја сам ту вештину њену изјављивања неваљалих израза видео чак у дну њених очију, пре но што ће их она и изговорити. Наизменце покушавао сам благошћу, стрплењем, озбиљношћу; хтео сам, напослетку, да сам ја господар... 'Го је било оног јутра, кад ми је она хладнс добацилаово: — Сад разумем, за што се она друга убила! Нисам смео ништа одговорити а и она не рече више ни једне речи, него се презриво насмеја. Била је задовољна, и имала је разлога за то, јер је једном речн слистила у мени сваки покушај отпора и ја се савршено спљоштим... Поуздана у своју моћ она усправи испред мене соју аветињу и нагласи ми: да ћутим.

Међутим човек се навикне на све: на рђаво поступање, на бол, на горчине, па сам и ја свикао на ово, као други на друго. Али јој рачун опет није био добар; и ако је имала проницав дух, ипак није могла прозрети шта се збива у моме духу. За то она промени тактику. Неприметно постаде слатка, покорна и натмури се. Видећи је с дана у дан све више натмурену ја помислих, да сам прочитао на њеном челу, оно што нисам могао опазити на челу оне друге, и ја осетих како ме испуни једна ужас, који је, ради већега дејства, био врло снажан. Те најзад, запитам самог себе, да нисам ја заиста једно биће немогућно, мрско, тиранско; успео сам чак толико, да увребам њене и најмање покрете. Једног вечера, кад је упорно гледала иа улицу, напаст од прозора сецну ме толико да јој викнух и преко воље: — Не. не !... бежи одатле !... Она се врати на своју столицу. Целу ноћ остао сам будан, оживљавајући ужасом стару душу од пре десет година. Другога дана и целе недеље то се понавл^ало. Непрестано иста визија: једна сукња и две ноге спуштене у празнину уличку, играла је пред мојим очима. Једног јутра, кад сам се нешто тренутно наљутио, она ми рече: — Знам, ти желиш, да и ја онако...? Клекао сам пред њом и молио за опроштај. Опроштај, за што, по Богу брате! Опроштај за низ година претриљених мука, којима ми је испуњавала живот, за свирепост, у овом тренутку, лично страшнију и непосреднију ? И у кући и ван ње та ме Фраза није остављала. Говорило ми се, ја сам одговарао и незнајући шта; у исти мах и бојао сам се, а и тежио сам да журим кући. Чим бих стигао на угао своје улице, надао би се у трк. По степеницама, чија сам по два степена једним кораком хватао, осећао сам шум сваког степена, за тим отворим врата једним махом: одједном моје очи обухвате собу и кад угледам моју жену, ја се скљокам на једну столицу, задихан до издахнућа. Лудило ме је чекало у сваком углу, осећао сам га; сањао сам будан, нисам више спава,о, на шкрип намештаја у суседној соби задрхтим; исту фразу претурао сам по десет пута по мојој глави, пре него бих се усудио изустити је, ако нисам, нарочито још сигуран, да она неће из тога закључити ништа од онога, што ће природно раздражити њену јарост. И једнога јутра, просто не знам из кога узрока, прасну сцена, коју сам ја јако пазио да избегнем. Заборављајућп своју потчињеност, ја се усудих успротивити јој се. Њен ме глас раздражи, њени ми покрети помрачише мозак. Дигнем руку на њу. Она се повуче до прозора, нескидајући погледа с мене; али се од њена погледа нисам више бојао. Она ми је добацивала грдње: ја сам се глупо кезио; претње: ја сам слегао раменима. Видео сам покрет њен: једном руком ухвати за кваку прозорску. Отвори једно крило... Оба... Ми бесмо једно према другом... Шкрипнула ми зубима у лице:

— 'Го ли је?.. И мене ћеш исто онако, као и ону другу?... И шта би?... Не разумем како је се то збило. Неком снагом, за коју никада не бих веровао да је могу имати, ја је шчепам преко половине. Могу вам тврдити, да то не би било истина. На против, ја сам свесан, да сам аошао и бацио је у празнину. Видео сам њене страшне очи, њене руке које су покушавале, да ме изгребу. Како је била тешка и како се плећима одупирала, морао сам је одгурнути ударом колена. Она је роптала, луда од страха и беснила: — Као и другу!... Уби.., — Јесте, јесте! Као и другу!... И одгурнем је! Видех како њена сукња очеша дрвену пречагу, како се смањује, тоне и сруши се; видех како бацака ноге... Моје одушевљење није имало краја. После тога овај страшан призор није за мене нов; за време трајања оне море он ми је често излазио пред очима... Моје се руке осетише ослобођене. У исто време осетих јаук и шум, сличан опису онога радника... шум ораха који се згази... И даље ништа више... Ето, то је све!... С Француског Ник. Сп. МатијевиЋ.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I Деловођа општине велико - градишке пита : »Поводом одлуке Државног Савета од 15. маја тек. год. № 6316., оштампане у бр. 24. »Полицијског Гласника«, којом је поништен избор кмета села Ш. извршен на дан 17. априла ове год., учтиво молим уредништво да у првом наредном броју свога листа изволи ми дати своје објашњење: 1. У коме року општински одбор треоа да изврши избор чланова бирачког одбора према чл. 52. в. закона о општинама; т. ј. да ли у оном истом року у коме је према чл. 52. а. тога закона, дужан да изабере и председника; или у ком другом року и по коме законском пропису ? 2. Да ли се у објави о сазиву збора за избор општинског часника, према пропису П-ог одељка чл. 35. закона о општинама, морају објавити и имена чланова бирачког одбора, или се тај законски пропис, који прецизно говори о објављивању имена чланова гласачког одбора : односи само на остале зборске радње изузимајући редовне и ванредне изборе општинских часника? Ова објашњења молим да уредништво пусти преко свога листа сасвим независно од одлуке Државног Савета Бр. 6316., јер ја оћу да будем начисто са тиме, да ли је она у другом делу саобразна закону или не. У осталом ја стојим на томе гледишту. да је поменута одлука Државног Савета,