Полицијски гласник

ВРОЈ 44.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 347

одбио какав напад, од кога је дошла у опасност његова лична сигурноот". Такво н&брајање може бити од извесне користи за практичну обуку жандармерије, али ипак врло много спречава извршног органа у самосталној оцени стања ствари и ситуације. Казнено правном појму права нужне одбране одговара још, кад као у већини закона статуира оообено овлашћење жандарма на употребу оружја за зашгиту од физичких напада, наперених противу личности које су му аоверене. Аустријски закон ограничава то овлашћење на случајеве физичких напада »који доводе у опаоност живот другога«, али иде и у толико дал>е, што се то не простире само на »поверене« личности. У неким државама (н.пр. Баденска) има места примени оружане силе и за заштиту доб ара аоверених жандарму. Али Француско, баварско, виртенбершко и пруско право иду и даље од суштине праве нужне одбране ; она га овлашћују да употреби оружје и кад ни на који други начин не можедаизврши поверену му службу. Све одредбе о уиотреби оружја жандармерије у случајевима нужне одбране могу бити само инструктивне арироде према праву самоодбране и самопомоћи, које под свима околностима припада жандарму као и сваком другом државном грађанину. Да би се избегла свака погрешна разумевања у том правцу. сакоонска уредба од 17. јуна 1867. г. изрично упуКује: » при том се још нарочито скреће пажња, да прописи и инструкције о употреби службеног оружја код жандарма не садрже у себи ограничење у законом датом праву самоодбране и нужне одбране и средства која су допуштена у примени тога права". Овлашћење на употребу оружја ради савлађивања отиора врло је различито у појединим правима. Таква употреба оружја већином је допуштен Ј ради сузбијања квалификованог отиора који се чини насиљем или ради сузбијања иретњи таквим отпором, као и противу физичкога. отаора. У већини нрава то се овлашћење ограничаватиме. што отпор мора бити изражен у радњама (све једно је, да ли су оне улерене противу жандарма или не) у оиште, тако да жандармерија у редовној служби и без ауторизације претпостављен-; власти по правилу не сме да уиотреби оружје у случајевима чисто иасивнога отиора (просто непослушно држање). Најдаље иде аустријски закон, који оглашује за допуштену сваку употребу оружја која је примењена према сваком отпору, који је уперен противу службених радњи жандарма. Према томе излази, да ту спада и иасивни отпор , пошто је и он могућ да осујети службену радњу жандармову, према нарочитим месним, временим, па и личним околностима, нарочито ако отпор потиче од веће масе људи. Аустријска службена инструкција од 15. марта 1895. год. има нарочите прописе за поступање жандармерије при-

ликом нарушења мира, које производи већа маса људи. Кад се маса по изреченом позпву »у име закона" и у пркос опомени неће да растури, онда се то место има рашчистити употребом бајонета; највећи букачи и вође, по могућству, притварају се. Али ако маса пође противу жандармаса оружјем или другим опасним оруђем, и ако ови отуда буду притешњени у највећу опасност, онда ће се, по могућству, најпре објавити употреба оружја, и на пропиону команду команданта одреда учиниће се употреба ватреног оружја, а при том ће се нарочито циљати на подстрекаче и најопасније изгреднике. Из тих одредаба аустријског службеног реглмана ваља знати, да употреби ватреног оружја има места само у нужној одбрани, а да је, напротив, употреба оружја у виду њене примене бајонетима допуштена и према простом остајању масе у непоолушности према наредби да се разиђе. Противно, томе, у случајевима, где жандарм нема да примени силу према сакупљеној маси, већ има да слома отпор појединог законског изгредника, аустријска инструкција у опширној интерпретацији законских ограничења изрично предвиђа, да читав низ других средстава може претходити употреби оружја, и то: опомињање у заповедном тону, притварање и метање лисица. Па како закон, у осталом, и не зна за та ограничења (које се једва могу увек изводити), то би се жандарм тешко и могаочинити кривично-правно одговорним за радње противне тим инструкционим прописима. По талијанском праву „карабинијери" морају да позову да се растури скуп света у случају бунтовничких узвика и демонстрација или ако је сакупљен ради вршења злочина. Ако то остане без успеха, захтев се понавља три пута на Формалан начин уз свирбње труба, и тада се скуп раотура употребом оружане силе. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Д. В. БакиЂ

0ДГ0В0РНИ УРЕДНИК ПОКУШАЈ ОДРЕЂИВАЊА ПОЈМА од Д«ра Аагуета ]\лиричкв јавног редовног проФесора права на чешком универзитету у Прагу

(нАСТАВАк) С тога дакле то, што закон наређује именовање одговорнога уредника на ласту, не може имати никакав други значај до онај, који има један иропис реда, управо онако као што је прописано именовање других лица, која учествују у издавању периодичнога штампанога списа (на пр, штампара, издавача, власника), и као ранији пропис неких законодавстава о штампи, по коме је власти поднесене обавезне егземпларе морао потписати одговорни уредник, као што је напр. наређивао баденски закон о штампи

од 28 децембра 1831 и § 23 аустријског закона о штампи од 27 маја 1852, а што по чл. 10 Француског закона о штампи од 29 јула 1881 и сада важи односно одговорнога дегапЂ-а. Прописано именовање одговорнога уредника на сваком броју периодичнога штампанога списа служи пре свега за информацију иублике (нарочито да би знала, ксме ће послати исправку, против кога ће се подићи тужба и т. сл.), а тамо где претходна пријава одговорнога уредника власти није прописана (на пр. у садашњем немачком праву) на сваки начин и за информацију власти. Али ипак сада треба расправити питање: да ли у оним законодавствима о штампи, по којима се одговорни уредник претходно има пријавити власти, бар ова иријава има значај конститутивног елемента поред постављања ? Другим речима: да није, сем постављања, још и ова пријава потребна, те да се когод може сматрати К10 одговорни уредник у смислу закона ? Ово је питање несумњиво од значаја за аустријско право. Из текста односнога прописа садашњега закона о штампи: »Ова ће пријава садржавати: 2 име и место становања одговорнога уредника...« једва да следује штогод меродавно у дотичном правцу. Ова се одредба може, с обзиром на овај текст, сасвим умезно схватити као прост пропис реда, онако исто као и одредба ал. 3 § 9, по којој одговорни уредник треба да буде именован на сваком броју периодичнога штампанога спиоа. За ово тумачење могли би смо се позвати и на одредбу следећег одељ. 3 истог § 10, према којој промене, које за време издавања наступе односно неке тачке, која чини предмет пријаве, па дакле и промену у личности одговорнога уредника, треба пријавити по правилу још пре даљега издавања, а ако промена није предвиђена, онда у року од три дана. Јер из тога се може с правом изводити, да је по мишљењу законодавца промена у личности одговорнога уредника могућна без претходне или једновремене пријаве. Без обзира на то очевидно сматра Касациони Суд пријаву власти о постављању одговорнога уредника као конститутивни елеменат, изричући у одлуци од 11 маја 1894, Збирка') № 1796 начело, да прави уредник, који власти није био пријављен, није одговоран за небрижљивост у области права о штампи. (Исто тако и одлука од 15 Фебруара 1895 Бр. 14514). Заступник генералне прокуратуре заступао је противно мишљење, наводећи да онда не би био одговоран ни прави, али власти непријављени уредник, нити оно лице, које је истина власти пријављено, али у ствари није уредник, и да се прави уредник не може ослободити кривице због тога, што није задовољен пропис, који наређује његову претходну пријаву. По моме мишљењу тачно је ово гледиште заступника генералне прокуратуре, *) Збирка овде и у следећем = Збирка пленарних закл>учака и одлука ц. крал>. Највишег и Касационог Суда, коју је основао д-р В. Ј^одаак.