Полицијски гласник

БРОЈ 48. и 49.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 387

дуће законодавотво о штампи оолободило од таквих излишних и под околностима збунљивих одступања од законске терминологије. (То би се поглавито имало усвојити у погледу на ал. 2. § 10. аустријскога пројекта). Са законског становишта потпуно је равнодушно и сасвим остављено оцени подузетника новина као и споразуму његовом с одговорним уредником, да ли ће се овај ограничити на задатке, законом одређене одговорном уреднику, или ће му се поверити и прави уреднички послови. Што последљи случај чини у пракси правило, не може ни у чему ствар мењати. При томе се само морамо ослободити гледишта — које истина понајчешће чини основу разним с.истемима нарочите одговорности у области права о штампи, али које је сасвим погрешно — гледишта, као да би решењем питања: да ли је когод одговорни уредник, начелно већ било решено и питање учиниоштва у погледу деликта, извршеног садржином штампанога периодичнога списа. Јер то је исто тако смело схватање, као кад би се од прилике у постављеном чувару поља или у ноћном стражару хтео тражити замишљени крадљивац пољских производа или ноћни паликућа, док је у ствари зацело само основано претпостављати, да је он — исто онако као и у аналогом случају одговорни уредник — своју дужност надзиравања пренебрегао. Само кад је одговорни уредник у исто доба и уредник — што, као што је доказано, не мора да буде — оправдано би било закључивати, да је онучинилац, У осталом то је Фактичко питање; иравно питање може се, на сваки начин, решити по општим казнено-правним начелима. У осталом коме би то незгодно било, што по нашем мишљењу може бити одговорни уредник и лице ван редакције, један дакле прави ехЂгапеиз, тај би се можда могао умирити кад размисли, да одговорни уредник, баш и да је ограничен на законом одређене му задатке, у Формалном правцу не стоји сасвим ван редакције, него да шта више позивањем да ову функцију врши постаје члан редакције, и то члан, коме су поверени задатци, на које законодавац нарочито полаже, премда се мора признати, да ови задатци не долазе у оне, који се обично аравим редакцијским пословима називају. Са ових разлога ја сматрам да је погрешна одлука Касационог Суда Збирка Бр. 208., по којој не постоји законска разлика између уредника и одговорног уредника. Са истог становишта нетачна је и одлука Бр. 166. у Збирци, која карактеристичну одлуку привиднога уредника у томе налази, што он нема намеру да фунгира као уредник, т. ј. да одиста води редаицију, а погрешне су и одлуке у Збирци Бр. 1149 и 1518, у колико оне полазе од гледишта, да као одговорни уредник именовано лице мора имати учешћа у редакцији 1 ).

') У главномо изгледају тачнија излагаља генералнога прокуратбра Глазвра, наведена при одлуци

Из казанога излази, да се не може као недопуштено сматрати го, што су на штампаном спису означени једно лице као одговорни уредник, а једно или више других лица као уредници. Јер ако је неко као уредник именован, он још није као одговорпи уредник именован, и то у толико маше, што, као што смо горе видели, именовање на листу у опште не чини коеститутивни елеменат одговорног уредништва. (Нетачна је одлука Збирка Бр. 208. која отоји на супротном гледишту, јасан одјек § 10 бр. 4. и § 34 зак. о штампи од 1852 године, где је говор о »на листу именованом уреднику®. Из наведенога излази даље, да означење „за уредништво од?оворан № , као што се овда онда у пракси уобичајило употребљавати за одговорног уредника, доста тачно обележава суштину ствари, 2 ) и ако се мора признати, да оно без довољнога разлога одступа од законске терминологије. Ипак морало би изгледати као шикана, кад би се из овога незнатнога одступања у пракси хтеле изводити стварне конзеквенце, на пр. у том правцу, да се именовање, извршено под овим означењем, не сматра као законом прописано именовање одговорнога уредника и према томе за кажњиво. (СВРШИЋЕ СЕ) Превео Д-р Д. Аранђелови-ћ.

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО

„СИЛАВЧЕ"

Нраво му је име било Павле, али сви који су га познавали, звали су га »Силавче®. Да ли му је тај надимак дошао због тога, што је увек носио широк жути силав, или што је целом својом појавом престављао силу од човека, то није умео да каже ни он сам. Ја лично мислим да је ово последње, јер је тај човек имао огромну снагу, па је његова околина оличила ту снагу у горњем надимку. Онако, шале ради, он је једном руком дизао људе тешке по осамдесет и више килограма, а кад би попио свој »оброк«, онда би се нодвлачио испод свога коња и леђима га дизао у вис без много напрезања. Збирка бр. 2 22: (( Закои оставља свакојако организацији појединих листова широку слободу и не описује опширно из чега се имају састојати Функције уредника. Он се ограничава на то, да њега означи као лице, чија је дужиост да аоклони листу ону иажн>у, која је иотребна ради спречавања да у лист не уђе кажњива садржина. Али ову дужност може само онај испуњавати, коме је могућно, сазнати благовремено о садржини и спречити штампање онога што за недопуштено сматра. Када је сада доказано, да неко није могао зиати садржину листа, и да није на њу могао врилити никакав утицај. 2 ) Друкчије мишљење заступа Ви1о^, ХеЦзсћпП; Г. (1. а11&. 81;гг. В. 14, 8. 643 у једној полемици против 1јОпт&-а н 8сћ\уагеа.

А „оброк" му није био велики. Један литар вина испијао је после доброг ручка на »душак", и пооле да га човек убије не би до вечере метуо у уста више ни једну кап. Свој иоложај среског пандура ценио је високо, и све дужности овога подизао на степен војничке строгости. Оа није знао за речи: „не могу® и „не смем«. Ако би му се наредило да кога позове он би га довео; ако би му се рекло да кога дотера он би га донео, а противстајање је њему била непозната ствар. Много пута смо морали да заглађујемо његове претераности, али смо га сви радо гледали јер је у служби био тачан као сат. Писари су се отимали ко ће га собом повести у срез, а кад сам ја имао да путујем, онда се већ знало да »Силавче« мора са мном. Уз тачност он је имао и других особина, потребних за положај у коме је био. Тако, он је умео да спреми добар ручак или вечеру; да на брзу руку направи кревет од дасака и талпи, издижући га од земље малим троножним столицама или трупцима; он је знао где стоје сељачке чисте шаренице, које треба да дођу преко сламе или сена простртог по кревету, и много још што шта, што је олакшавало незгоде, које су неизбижне по селима без уређених механа. Ако се свему овоме дода још и то, да је био необично жив и разговоран, да је био пун прича и уљудних шала, онда се лако заборављало да човек није у својој кући и на све оно, што на путу није нотаман. Најрадије је причао своје личне доживљаје из времена кад је био хајдук, или како би он рекао „качак", у кумановској кази, пре српско-турског рата. Првенствено је истицао оне, које би казивале његову неустрашимост и јунаштво. И кад је човек упоређивао његове поступке са оним што је из свога живота износио, морало му се веровати, јер одиста он као да није знао за страх. У по ноћи он би пролазио сам самцит кроз непроходне гудуре, само да на време стигне тамо куда је послат; он се није освртао ни на оглашене хајдуке којихје било у срезу, ни на курјакове којима је срез обиловао. Па ипак он ми је признао, да један пут у животу за мало није сишао с ума од страха. А тешко сам дошао до овога признања, јер за њега као да није било непријатнијег сећања из живота од тога догађаја. Баш памтим тај тренутак као да је јуче било. Имао сам да извиђам једно убиство у селу Г—ци. Како у селу не беше механе а у приватну кућу ја нисам хтео ићи, то сам био нагнан да спавам у општинској судници. Присиљен краткоћом зимскога дана, ја сам вечерао раније него обично, и пошто