Полицијски гласник

СТРАТТА 388

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 48. и 49.

оу председник и пнсар отишли својпм кућама, ја сам остао сам. Ако бих легао одмах, морао бих се будити у југ.ру пре зоре. Да избегнем то, ја сам узео са стола судпице јеванђеље и прочитао скоро цело јеванђеље по »Јовану«. Покушавајући да у оним првим речима светога Апостола: »В начаље бје слово, и слово бје к' Вогу и Бог бје слово« нађем сличности са садашњим учењем о постанку земље и света, ја сам са свим био заборавио на »Силавчета 8 , који је седео поред загрејане пећи и водио бригу, да се но загаси. И ко зна докле бих ја мучио себе горњцм ноређењем, да ме он не прекиде једним скоро неочекиваним питањем : »г. капетане, плашиш ли се ти мртваца?« Не, рекох ја скоро одсечно; зашто бих се плашио онпх, који су, по учењу цркве, отишли у други бољи свет, где нема накости и зла, те су и немо})Ни да учиие макар какво зло. И не зиам ни сам зашто, алп ја одмах за овим упутих њему питање : »а плашиш ли се ти мртваца?" Он као да није очекивао ово питање, јер не одговори одмах, и кад ја понових своје речи, он тада даде један неодре^ен одговор, који заголица моју радозналост. »Нисам се плашио" рече он, па опет заћута. „Нисам се пдашио«, поиављао сам ја у себи његов одговор, и као са свим нешто природно упутих му питање: »па плашиш ли се сада, кад се некад висп плашио ? " Ја још не бзјах ни завршио своје питање, а он устаде са столичице и место сваког одговора рече: „да идем до штале и намирим коње? Кад ми одговориш на ово питање онда иди беше мој одговор. Држећи једном руком ручицу од браво он се друго.м чешаше по потиљку, па опако скоро молећи рече: ,,да идем до штале, јер се плашим да се не потуку коњи«. Не, не, то нећош учинити докле год не чујем твој одговор, јер кад си већ покренуо то питање, морало је бити разлога за то. Он стајаше скоро збун.ен, јер је осећао дужност да се одазове моме позиву, а с друге стране то му је правило, видело се, голему непријатност. »Дакле ?« понових ја; ваља да не чекаш нарочиту молбу?! „Госиодипе капетане", рече он, „ја те молим да ти на то питање не одговарам, јер ћу да ионовпм један догађај из живота од кога ми се и данас јежи кожа!!« Видео сам да му се не даје одговор на ово нитање, и у толико више осећах неку злурадост да га нагнам да говори о томе, па скоро с прекором затражих да ми то исприча, Он се врати пећи, и седајући на столицу он онако скоро за свој ртчун говораше: е кад ме је носио ђаво да пптам за мртваце, сада да причам. »Знаш већ, отпоче он, „да сам пре српско-турског рата био »качак« око Куманова са јога једним другом.

Са јатацима бесмо уговорили да нападнемо неке арпаутске трговце кад долазе на пазар, и очекивасмо згоду. Како беше лето у јеку, то смо и дане и ноћи проводили по околинн Куманова, одржавајући сталну везу са јатацима, јер су поред осталог, морали да нам и храну доносе. Једног јутра рано дође један од јатака и рече нам, да је умрла јединица кћи неког угледног трговца, и да ће је тога дана и саранити са целокупним накитом што га је за живота носила. Самих дуката орлаша и ћошајлија има на дванаест хиљада гроша, а малих цекина и да не броји човек. Згодно би било, додаде он, да се ноћас те паре изваде. То ће бити у толико лакше, што ће данас гроб покрити само каменом илочом, како би је сутра мати опет видела, па ће је тек сутра, у недељу, са свим сахранитп. Ја ћу доћи у први сумрак да вас одведем на гробље и покажем гроб. Мој друг погледа у мене а ја у њега, и одлука беше брза — толике се паре неостављају, па макар их са мртваца скидали. У први сумрак ја и мој друг ишли смо околним путевима за гробље. Кад смо стигли до гробљанске ограде бегае се већ прпличпо спустила сутон. Иажљиво пређемо ограду и упутимо се гробу за јатаком. Кад већ бесмо до овога, јатак нам рече да ће он ићи, а ми да мало доцније приступимо послу. Ја сам вољно прихватио овај предлог, пошто ми није било право да јатак броји и дели са нама баш сваку пару, коју будемо нашли Кад пам се бешо учинило да је време да се приступи послу, ја рекох своме другу: »хајде Ј ване ти да уђеш у гроб, а ја ћу држатп плочу п чувати стражу. (< »А што ја одврати он, што не сиђеш ти, сигурно се плашиш ?" Овим он бегае дирнуо у најтању жицу мога јунаштва и јарекох: „држи плочу«, погато је бејах полигао једчом палијом, коју је јатак нарочито био понео за то. Јован прихватн палнју и придржаваше плочу, а ја се одупрех рукама о ивице гроба и спустих унутра. Гроб беше дубок и мени, је како сам мали, ишао више главе. Ако су се на пољу и могли колико толико распознавати предмети, у гробу владаше црна ноћ, и сваки даљи рад беше немогућан, ако не бих имао светлости. Морао сам, дакле, упалптп малу воштану свећицу, коју сваки „качак« носи са собом, али је то морало бити учињено смотрено да се светлост не би видела. Због тога ја рекох Јовану да спусти плочу иреко гроба, остављајући на једноме крају мало ваздуха, пакад га зовнем он да подигне плочу. Он ме послуша и спусти нлочу. Прихватајући плочу и сам да не би пала нагло и свом тежином, ја сам и нехотице гледао у иебо. Једна звезда треперила је као кандиоце у цркви, и мени се учини као да

ми она чини неки прекор за све опо што имам да учиним. Мене то некако текну, и беше ми врло незгодно кад плоча заклони сваку везу између мене и света. Не знам зашто али се ја тада сетих сестре кад је лежала мртва у сандуку, и чињаше ми се да осећам и њезин дах и прекоран поглед. Решавах се да пзађем из гроба, али сам се стидио Јована, јер би рекао да сам то учинио из стрха. Скоро наљућен на себе што се подајем неким детињским осећањима и малдушности, ја упалих свећу и клекох да дигнем капак сандука. Још ја не бејах успео да прилепим свећу за доњи део сандука, те да имам одрешене- руке за рад, а на пољу се зачу један потмули пуцањ пугаке, па онда некакав тутањ преко гроба. Прва мисао која ми је синула кроз главу беше та, да је неко спазио Јована и пуцао на њега, а он побегао ко ти га зна куда. Питао сам се шта да радим сада ? Да вичем не смем, да покушам да изађем то је још рано. Изненађен овим ја седох на сандук, угасих свећу и очекивах шта ће даље бити. Тако сам седео дуго, можда више од сата, чекајући да се Јован врати и јави, али од њега не беше ни трага ни глаеа. За све то време, ја искрено признајем, да се нисам плашио, али осећах сву тежину посла кога сам се латио, и тешко сам прекоревао себе. Мртваце пљачкати понављао самја, и презирао самога себе до одвратности. Кад до мене допреше гласови првих певаца, ја се реших да излазим из гроба па макар и глава отишла; али како сам морао очајавати, кад су сви покушаји да илочу дигнем остали без успеха. Оно што сам ја, стојећи изпад гроба са палијом у руци, могао учинити са мало муке, ја одоздо из гроба, голих шака, никако не могох постићи. После свих безуспешних покушаја, заморен и љут на себе сама, ја осећах потребу да се одморим и опет седох на сапдук. И одвише брижан али ипак уверен да ће Јован доћи, ја сам већ почео да дремам. Тако скоро у полусну, ја чух неки топот и стењање. Све је то долазило као из сандука, али ја сам силом хтео да верујем да је то Јован, и дигох се да боље чујем. Тутањ се понови, али сада беше јасно да то долази из сандука. Мене подиђоше мравци од ногу до перчина, и осећах како ми се капа-диже с главе. Вампир, Вампир ! Та мисао п то осећање прође кроз цоло моје биће. У томе тренутку страха, који се беше попео до безумља и очајања, ја сам само могао да се наслоним на онај део гроба где су биле ноге умрле девојке Истога часа зачу се јасав и онредељен јаук изсапдука; за тим један на-