Полицијски гласник

ВРОЈ 1.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСБИК

СТРАНА 5.

Не, то није могућно ! Зар ја један магистрат да живим животом Монтепена или Конана Дојла! Па још овај пуцањ! Ово млеко које је купио у чеотита млекара мој стари момак који ме је однеговао !.. Ја сам изгубио присебност, признајем. Ужас који ме је мало по мало обузимао, а немам моћи, да га онако опишем, како бисте га и ви, као и ја, осетили, носле овог оваког пријатног и доброг пољског ручка под овим сумрачком који румени дубоку пољску тишину! У пуној младости, при првим почецима у успесима, видети, како се, изненадно и безразложно, испред вас испрсава црна аветиња!.. Ах, познао сам ја то добро, смртне сам ја муке претрпео, осуђен на издржавање изречене смртне казне у својој ћелији... Успех да себе мало »уздигнем«. Аја, неће ме увући у клопку! Видеће се то! И по други пут триумФоваћу ја над том руљом! Увек са пуним револвером, са храном ирегледаном тачно и са пуно енергије увек за све готов. Чак сам и то предвидео. да пишем мојој банци, да само мени лично, без обзира на поднесена писмена од моје стране, издаје новац и моје заложене вредности. Тако да за случај, кад бих био лишен слободе, и наредбе, које бих био приморан да издајем, не извршује. Једнога дана, враћајући се са своје кратке, свакодневне, шетње, дође ми на памет једеа миоао. На првом спрату мога стана на једним вратима стоји прикована бакрена дашчица са натписом: »Дик Вертран, приватан детектив«. Читао сам, сећам се, у новинама иохвалних нотица за тога човека због његових »испредања, истраживања, мотрења и штићења оних којима се прети (< ... итд. Што га не бих запитао за мишљење ? Један окретан слуга уведе ме код г. Вертрана, човека глатка и отмена, врло допадљива, који је слушао пажљнво моја навођења. — Господине судија, то је врло озбиљно, рече он. И овоме је мање узрок каква претња, колико је освета. Они хоће и ваш новац, али и живот. Занимао сам се ја таким случајевима. Покушаћу, да вас извучем из невоље. Моја награда, ако успем биће десетина суме коју вам они траже. То није премного, јер се излажем големом риску. Разумете ли? Добро. Треба да окачите о ваш прозор једну мараму, као да имате намеру да проспете паре, ма да ћете ишчезнути пре двадесет и четири сата. Ја ћу се »направити® као ви главом. и обући ваше одело. Најпосле, вас ћу преобући и дотерати вам лице, иао у радника. И, док ви, измакнете споредним степеницама, ја, представљајући вас. изаћићу мирио; свет ће мислити: да сте то ви, аако буду покушали, без сумње, да ме ухвате, ја ћу, како знам, све припреме тих угурсуза, већ. припремити пеколико изненађења за њих. Одох горе да истакнем знак и да обавестим мога слугу, да ћу одсуствовати два дана. За тим, за неколико минута г. Дик Бертран претвори се у »мене« чудесно ! Ход, ношење главе, начин кретања једне руке и држања пресавијене

друге руке, лако стезање мишића леве трепавице, све као — пљунути ја! И моје хаљине, мој шешир, моје рукавице, мој штап, стоје му не може боље бити! Да се превари и највештији човек! Натрпо потрфељ старим хартијетинама, које су требале представљати уцену. Ја се претворих у једну силу од радннка са руменим лицем. — Ви не можете ићи свуда у том костиму, рече ми мој најмљени заштитник. У Вил-Авреју у улици »Св. Марија«, бр. 6. има један породичнн пансијон, који држи г-ђа Лапорт, једна, врло поуздана личност, код које сам већ имао прилике да шиљем људе ваше судбине. Опа ће вас снабдети једном собном хаљином. И тамо ћете очекивати моје новости, које ће бити, надам се, брзе и добре. ... .Г-ђа Лапорт, врло лепа, црномањаста особа, враћала се баш тада, са испраћаја неке енглеске породице, са станице, која се враћала у Лондон. "И ја сам био њен једини пансионер. Моја соба, мирна. свежа и искићена цвећем, имала је изглед на Севарске брежуљке. И, после мојих скорашњих мука, осећање моје да сам заштићен од ,, непобедних" беше дражесна. Умијем се и обучем собну хаљину. На скоро ручак распростре неки слађани мирис; то је био идеалан ручак лице у лице са том г-ђом Лапорт, која је била толико исто духовита, колика и заносно лепа. Ох, један створ големо очарљиви!.. Шта ћете, био сам млад! Б1ампањ је пенушио!.. Тврдо сам веровао, да ћу, после ручка, на канабету бити са свим близу обожаване Црнојке!.. Али, то је само једна успомена и то — пуста!.. Пробудих се тридесет и шест сата, после легања на овом истом канабету, а у утроби мојој једно свирепо увијање од грчева. Кућа беше нразна и затворена. Викнух кроз прозор: иролазници ме избавише. Бих извештен од лекара, да ја изгледам као отрован извесним врло јаким опијумом, а од жандарма, који дотрчаше, да она кућа, закупљена са намештајем за осам дана од неке тобожне г-ђе Лапорт, није никад ни служила за породични пансијон. Истина ми спну пред очима... Одјурим најбржим колима у моју банку, где ми, изразом чуђења, од мога пренаражења, благајник да на знање: да сам јуче ја дошао лично. са својим признаницама, иотпуно у реду, и примио све што сам имао у банци. Показа ми мо.је потписе: и сам ја морао бих се у њима преварити! Што се тиче г. Дика Вертрана — више се није појављивао. Видео је, да је агенција хладна према мојој аФери, те је решио, да исплеткари еву ту аФеру, тврдо верујући, да ћу ја потражити његове услуге. што би ми, у случају. могао понудити! И пуцање револвера, зачин, просут у суд од млека мога старога служитеља, у иролазу поред њега, оно прерушавање, ручак успављив код једне веште саучеснице, све је то његово дело. И та крађа оста некажњена: дуго година морао сам живети врло оскудно. Али, опет, знате ли, шта и данас још од бола носим у својим прсима, понесене

из те авантуре?... Глупост !... Не за невраћеним мојим новцем, него за изгубљеним из мојих очију витога стаса и круиних и умилних очију гоопође Лаиорт!.... 25. октобра 1910. год. Неготин. С Француског Ник. Ст. Матијевић

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА Полиција у Дондону. — Услед изјаве управника париске полиције познатог Лепина: да му је са 8000 жандарма — колико их има париска полиција — немогућно осигурати потпуну безбедност у свима крајевима Париза, Француски стручњаци чинили су уопоређење између париске и лондонске полиције, и том приликом дошли до ових резултата: Реон лондонске полиције велики је '24 километра, т. ј. трипут је већи од реона париске полиције, и у њему станује преко 6,000.000 становника. Врој полицијских органа, који се брину о њиховој сигурности, износи 19.500 '), од којих 1000 стоје иод управом општинског предеедника, док су остали под управником вароши. Број овај довољан је да осигура готово потпуну безбедност у Лондону. Боћни напади по улицама, слични оиима у Баризу, врло су реткп: по 4—5 годишње, и ако лондонске улице преко ноћи нису ни приближно онако живе као улице париске. Лондонски полицијски органи немају никаквог оружја, и приликом ноћњег патролирања иду појединачно, а не по двојица као што је то у Баризу. Има више узрока због којих је овако велика разлика између успеха лондонске и париске иолиције. Енглезима је, пре свега, урођено аоштовањс власти. Сваки полицијски орган у њиховим је очима представник друштвеног реда и, као такав, довољно заштићен својим званичним карактером. Са овим, чисто психолошким разлогом, у вези су и многи материјалнн од којих су најглавнији : строге казнс, 6атинање и тешкоће с којима је скопчана куиовина оружја. Бапад, који би имао за последицу убиство, изједначава се са убиством с предумишљајем и кажњава смртном казном. Казна ова изриче се веома брзо и извршује, вешањем, у самом затвору, т. ј. без ларме и церемонија а листови јој посвећују свега два до три реда. Осуђени апаш иије херој, већ предмет презирања, који друштво уништава као сваку штетну биљку са минимум Формалности. За покушаје злочина и извесне преступе постоје батине. које су, после смртне казне, најстрашније за измет друштвени. БЈто се тиче оружја, у Лондону га је много теже купити но у Баризу. Гвожђари и: пушкари смеју га продавати само познатим и исправним личностима. Ба случај сумње купац мора донети допуштење од полицијског комесара кварта у коме станује.

') Целокуини број полицијеких органа у Паризу износи око 10.500.