Полицијски гласник

БРОЈ 13.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСПИК

СТРАНА 103.

ОДЛУКЕ ДРШАВНОГ САВЕТА И КАСАЦИПНОГ СУДА

Седнице среског одбора сгзнва срески начелник сам, ш по захтеву среског нлана онружног одбора, нли среског одбора, кад то послови захтевају. Срески одбор среза п . . . ., на основу чл. 132. правила о пословном реду у среским скупштинама и одборима, донео је одлуку: да срески начелник, као надлежан за позивање среског одбора у седнице, од с-ада увек позива све чланове среског одбора у редовне седнице за сваки 10., 20. и 30. у месецу, када вршити налоге за издатке из среске касе за све потребе среског расадника и осталих установа у срезу, и решавати о свима другим текућим пословиџа среоког одбора. Надзорна власт решењем од 20. а>ебруара 1911 године № 2788.. обуставила је од извршења ову одборову одлуку, на основу чл. 136. поменутих иравила, из ових разлога: 1., што је предлог за доношење ове одлуке потекао од непозватог и ненадлежног лица, јер срески економ, као реФерент среског начелника, такве предлоге може чинити само њему, а никако среском одбору, који се није смео да упушта у оцеиу истог — чл. 37. закона о уређењу округа и срезова. 2., по чл. 132. номенутих правила, седнице среског одбора сазива срески начелник сам или по захтеву члана окружног или ког члана среског одбора, кад то аослови захтевају, док међутим, овде се тражи условни са>змв у дане 10., 20. и 30. у месецу без обзира, да ли то интереси среза захтевају, и да ли се баш у тим данима што може радити; 3., што срески одбор ни једним законским; нрописом није овлашћен ни позван, да овакве услове ставља среском начелшгку у дужност, а самим тим и управнику иореског оделења, као руковаоцу среског приреза, који би такође бпо обвезан, да у ове дане буде у месту, а све на штету државних интереса : и 4., што је одбору дато право да посебице, за сваки потребан случај, тражи од среског начелника, да га у седницу позове, а никако, да му ставља у дужност, кога ће даиа то учинити, и на тај начин спречавати га у пословима, којима би он са чиновницима у један од ових дана био заузет. Министар Унутрашњих Дела сложио се са овим посматрањем надзорне власти, па је писмом од 22. Фебруара 191 1 године П№ 3771., на основу чл. 136. правила о пословном реду у окружним скупштинама, среским скупштинама и среском одбору, послао сва акта овог предмета Државом Савету на оцену и решење. Државни Савет нашао је, да је решење надзорне власти правилно и на закону основано. Стога је, на основу чл. 136. правила о пословном реду у окружним скуиштииама, среским скупштинама. окр. и ср. одбору, решио, да се, решење надзорне власти одобри. Одлука од 11. марта 1911. године № 2594.

Један случај ненадпежности Државног Савета за расматрање пресуда надзорне власти о казни општинских часника за кривице из нп. 20. закона о накнади штете учнњене зпонамерном паљевином и намерним поннштајем ствари. Јанко И., из М . . , ., обрагио се надзорног власти представком, у којо.ј је навео, како му суд општине м није хтео у закоиом року извршити наплату накнаде штете за злонамерну паљевину, ма да се са општинским судом за накнаду поравнао још 1909 године, и ма да је суду неколико пута наређивано, да ову наплату изврши. Услед овога, узети су на одговор вршилац дужности председпика и деловођа, па су изјавили, и то : вршилац дужности председгтика, да није био немарљив у вршењу своје дужности, па ни у овом случају, али да наплату нпје извршио услед тога што је имао много посла; а деловођа, да ово није учинио с тога, што у време законог рока за извршење ове наплате није био деловођа. Надзориа власт није им уважила ову одбрану, већ, налазећи да су овим својим поступком учинили кривицу, којасе казни по чл. 20. закона о накнади штете учињене злонамерном паљевином и намерним поништајем ствари у вези са чл. 158. закона о општинама, пресудом својом од 3. Фебруара 1911 год. № 2696., анд основу чл. 167. зак. о општинама, казнила их је са по 60 динара новчане казне. По изјављеној жалби, III. Одсек Државног Савета нашао је, да за расматрање ирешавање овог предмета Државни Савет није надлежан, па је на основу чл. 25. зак. о пословном реду у Државном Савету одбацио жатбу као ненадлежној власти поднесену. Одлука од 3. марта 1911. године № 2045.

Ако појављени господар пописаних ствари не буде у стању прнлнком попнса доказати, да су пописане ствари оне ксте, које су иобројане у исправи којом доказује својнну ивтих, спабијн је у праву од по-

Јулијани А., из С...., дуговао је Спасоје Т., пенсионар из С За наплату овог свог потраживања, Јулијана је захтевала забрану на покретност дужникову, и првостепени суд је ову одобрио решењем од 12. јануара 1909. г. № 1534. На белешци пред истим судом од 27, јануара нсте године парничари су се поравнали, да све пописате ствари —• покретност дужника Т.... пређу у својину Јулијане у име измирења дуга и накнаде трошкова, но с тим, да Јулијана буде дужна бесплатно да држи Т.... у квартиру још три месеца, а после да јој плаћа као и обичан квартирант. Ово поравнање уважио је и првостепени суд решењем Бр. 2724/909. г. Сава С., адвокат, исплатио је по једној меници 80 динара дуга за Т.... За обезбеду овог свога потраживања он је тражио код општинског суда, да одобри забрану на покретност Т...., што је суд под 9. јуна 1909. године № 4650 и ура-

дио. —■ Кад је власт дошла да изврши попис, Јулијана је на протоколу № 4715. изјавила, да су те ствари, на које је одобрена забрана, њена својина, а не Т , а ово је потврдио и сам дужник Т. на протоколу № 4714. Општински суд извршио је попис, па је према оваком стању ствари решењем од 12. јуна 1910. године № 4715 одлучио: да се поверилац Јулијана упути надлежном суду, те да редовном грађанском парницом докаже право својине пописатих ствари. Ово решење одобрило је начелство окружно, а решење овога одобрио је Министар Унутрашњих Дела решењем од 21. јула 1909. године П№ 15047. По изјављеној жалби, Државни Сарет нашао је, да је решење Министрово правилно и на закону основано, пошто појављени господар — жалитељка — није доказала, да су пописате ствари, које су нађене у љеној државини, оне исте које ое у поравнењу ^побројавају. С тога је одлуком од 25. јануара 1911 године № 736. одбацио жалбу као неумесну 1 ). По чп. 28. закона о општинским кошевима, храна која лежи у кошевима и амбарнма може се заменити увек новом и здравом, а замењивање се вршн по одпуцн општинског одбора и одобрењу Министра Народне Привреде. Одбор општине в донео је одлуку 12. септембра 1910 год. под № 2876., да се општинска кошевска храна у 54368 кгр. прода јавном лицитацијом на дан 8. новембра 1910 године. Пошто је ову одлуку одобрио Министар ГТародне Привреде решењем № 10077., то је одбор прописао услове о продаји и општински суд благовремено лицитацију објавио. Ну како одређеног дана за лицитацију. 8. новембра 1910 год., није било ни једног лицитанта, то је одборском одлуком № 3560. одређена понова лицитација на дан 14. јануара 1911 године. Али како се ни тога дана продаја није могла извршити услед тога, што су појављени лицитанти одустали пре извршеног закључка лицитације, и своју положену кауцију натраг примили, то је општински одбор 16. јануара 1911 год. одлуком под Л'» 179., у интересу општине и њених грађана, одлучио: да се замена находеће се хране у општинском кошу изврши на тај начин, што ће сви улагачи примити равномерно стару храну

г ) Код овога иредмета постојало је и мишљење мањине, да решење Министрово не одговара закону из ових разлога : Кад се узабрањена иокретност приликом пописа нашла у државини појављеног господара, жалитељке Јулијане, и она као доказ својине поднела извршно поравнање првостепеног суда од 27. јануара 1909. године Л® 2724, које је донесено пре и забране и.задужења, и којим доказује својину узабрањених ствари, онда је полицијека власт противно пропису § 466. грађ. суд. посг. упутила на парницу појавлвеног господара. Према томе и Министар је погре:лпо, кад је овако решење полицијске власти одобрио.