Полицијски гласник

БРОЈ 15. и 16.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

СТРАНА 115.

Указом Његовог Величанства Краља Нетра I, на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Фипансија, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да се Манојло М. Мрвић, комесар железничке полиције у Нишу, у рангу секретара треће класе Мипистарства унутрагпњих дела, на основу § 76. закона о чиновиицима грађанског реда отпусти из државне службе с тим, да му се на име помоћи издаје из државне касе 30°од његове досадашње плате. Из канцеларије Министарства Упутрашњих Дела, 15. априла 1911. године у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља Петра I, на предлог Заступника Министра Унутрашњих Дела, Министра Финансија, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да се Ђорђе Миленовић, полициски писар друге класе среза гружанског; и Петар Михаиловић, полициски писар треће класе среза параћинског, на основу § 76. закона о чпновницима грађанског реда, отпусте из државне службе. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Деиа, 15. априла 1911. године у Београду.

СТРУЧНИ ДЕО

О УВРЕДИ И КЛЕВЕТИ од Др. Томе ЗКивановића

(нлстлвлк) Оклеветани има право на накнаду штете. У случајевима, где доказивање није допуштепо од значаја је за одређивање величине накнаде гптете, да лн су чињенице истините или не. Но није допуштено ни доказивање, које би се једино у том циљу ћмало изврпгати, јер би тиме посредно био изигран чл. 34. зак. о шт. као и § 211. а. 2. к. з. 1 ). То важи из истог разлога и за случај, кад би оклеветани тражио накнаду грађанском парницом 2 ). У чл. 35. прописанајеодредба, слична оној из § 212. а1. 4 к. з„ о којој је већ било говора: „Ако се о делу, изнетом у клевети, већ повела кривична истрага, извиђање и суђење клевете задржава се, док о самом делу не би изашла извршна пресуда или решење®. Као што се види, овде је за прекидање изви^ања и суђења клевете потребно, да је поведена кривична истрага. Дисциплинска истрага није довољна. Према чл. 24. зак. о шт. „клевета краља, његових потомака, краљевих родитеља, краљевог дома и Народне Скупштине не може се доказивати®. Као што се из горњег види, правило треба да буде, да изношење и проно] ) Уп. 1,е РоШетп 350. 2 ) Уп. 1,е РоШеу1п 355.

шење истинитих чињеница одн. дела није никад клевета. Изузетак могу чинити само случајеви, где доказивање истинитости није допуштено, јер је овде могуће, да су чињенице одн. дела истинити, па ипак да постоји клевета. Неки писци предлажу, да се као клевета сматра и изношење одн. проношење истинитих чињеница, ако је лице у питању то учинило само из пакосне намере, без икаквог разборитог циља и без претходног изазивања од стране оклеветаног. Но с разлогом се је против овог мишљења приметило, да је појам добре и рђаве намере неодређен, те да судија не може објективно с њиме руковати. Према нашем Казненом Законику и Закону о Штампи клевета постоји, чим тужепи није усиео доказати истинитост дела одн. чињенпце, исто као и онда, када је доназана неистинитост истих. Наш законодавац не разликује дакле између ова два случаја. Други случај међутим, т.ј. кад је доказана неистинитост дела одн. чињенице, тежи је, те је трбало за њ' прописати строжију казну, т. ј. требало би га сматрати као квалифицирану клевету. Немачки законодавац сматра ова два случаја чак и као квалитативно различне. Први се квалификује као оговарање (ић1е ^асћгесЈе), и о њему је реч у § 186 к. з., 1 ) а други, тежи, као клевета (»Уег1еитс1ип§ (( ), и о њему се говори у § 187. 3 ) Ово је гледиште погрешно, јер разлика између ова два случаја не постоји у тренутку самог извршења, већ зависи од исхода доказивања у поступку. Према томе она није квалитативна. Једино је дакле умесно, ^да се оба случаја сматрају као две врсте клевете, од којих је први проста, а други квалифицирана клевета. И ако наш законодавац није учинио ово разликовање, суд може и треба да сматра као отежавну околност доказ неистинитости. § Ш. Излагање влржњи или презрењу. Да би према § 210 к. з. било клевете, дела изношена или проношена против некога морају бити дела, »која овога мрзости или презрењу излажу, или поверење — кредит — нарушавају (( . Ирема чл. 22 зак. о шт. пак неистинити „Факт или дело г( наведени против неке личности морају бити Факт или дело, којим се вређа њена част и худи њеном угледу«. Т. § 210 к. з. — Да би једно дело могло изложити арезрењу свог извршиоца, треба да је неморално. Што се тиче израза в мржња (< , он у ствари не значи исто то, што и презрење. Као што Коћ1ег умесно иримећује 3 ), може се човек смртно мрзети, па ипак морално високо ценпти.

Ј ) »Ко у односу на другог износи или проноси чињеницу, која нстога може изложити презрењу, или га у јавном мнењу унизити; казниће се, кад се кије могла доказати истииитост ове чињенице, }> В. Ргапћ § 180. 2 ) (( Ко у односу на другога са знањем износи или проноси иеистиниту чињеннду, која истога може излолшти гхрезрењу или у јавном мнењу унизити, или његов кредиг угрозити, биће кажњен...^ В. Ргапк § 187. 3 ) В. и 1,1ертапп 270.

Но израз мржња у § 210 не може се схватити у овом свом правом значењу, јер мржњи може неко бити и тиме изложен, што му се приписује од извесног лица нека радња, коју оно само сматра за моралну и дужносну, а приписивање такве радње није управљено наравно против части, објекта клевете. Другим речима могуће је, да о клевети не може бити ни говора, и ако се изношењем или проношењем извесног дела неко излаже мржњи. Појам мржње мора се дакле сузити. Као мржња у смислу § 210 може се на име сматрати само она мржња, која је изазвана приписивањем дела, чије извршење је противно части. Од тих дела пак само неморална дела могу изазвати мржњу. На тај начин „мржња" из § 210 треба да је проузрокована истом околношћу којом и „презирање", т. ј. мржњу у смислу овог §-а могу изазвати само неморална дела 1 ). Мржњи и презрењу би био неко н.пр. тиме изложен, што би му се приписивало извршење неког кривичног дела. Али сва кривична дела ипак нису таква, да излажу свог извршиоца мржњи и презрењу. Тако то дејство објективно немају политичка кривична дела, већи број кривичних дела, о којима је реч у Зак. о Штампи, нехатно извршенакривична дела. Према Казненим Законицима неких немачких државица била је меродавна само мржња (одн. презрење) изазвана приписивањем кривичних дела. Тако узимају и сада неки страни законици 2 ). Као што је раније било речено, кредит је поверење, које неко ужива с. обзиром на испуњавање његових имовинско правних обвеза. Према § 210 к. з. спадају међу дела, чије изеошење одн. проношење сачињава клевету, и она, која кредит нарушавају (»било појединаца, било друштва или правног лица (( ). Из реченог се види, да су према § 210, к. з. само морална и кредитна част заштићене од клевете, јер клевета може према њему бити само изношење одн. проношење неморалних дела („мржња (( и »презрење") и дела, која кредит нарушавају. II. Према Зак. о Штампи част је међутим заштићена од клевете у свим својим облицима, а не сахмо као морална и кредитна част, јер се учл. 22 вели »Факт или дело, којим се вређа њена част и худи њеном угледу (( , дакле наводи се као објект повреде част у опште. Тако кад би А у једном новинарском чланку тврдио, да је Б импотентан, било би клевете, јер је ово тврђење управљено против полне части овог лица. Но законодавац је у редакцији овогчлана учинио исту грешку, коју и Француски, од кога је и позајмљен овај члан. На име наводи као објект поред части и углед (француски: »ћоппеиг ои сопвјДегаИоп"), док је међутим углед, као што је речено, само спољни

') Овако оу тумачили израз (( мржњу* и коментатори пруског к. з., одаклеје он и позајмљен («Јет Наззе одег (1ег Уегасћћтј} 8 ). В. Нтвсћпег Ргеиззјзећеа бћ-аГгесМ III '273 пр. 1, ОоИЛаттег Ма4епаПеп § 156. 2 ) В. иИеп1ћа1 417.