Полицијски гласник

СТРАНА 222.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ПРОЈ 28.

сквита; и како сам имао мрнарско одело, нисам се бојао да ће ме ко познати, те нристанем, а није ми ни било лако одбити човека који ће ми учинити толико добра. Тако дођемо у Сент-Омер, али мој немирни 'карактер није ми допустио да се не умешам у једну свађу у крчми, те ме затворише за неред и одведоше мс на »преноћиште«. Тамо су ми тражили исправе, које ја, разуме се, нисам имао. По мојим одговорима посумњаше да нисам побегао из кога затвора, те ме сутра дан спроведоше у Дуј, пре но што сам и могао рећи збогом моме заштитнику, који је морао бити зачуђен због ове неприлике. У Дују затворише ме опет у општинскп затвор. Апсанџија је лспрва имао неко призрење према мени, али то није трајало дуго; посвађао сам се са вратаром те ме преместише у једну мрачну ћелију. Ту нас је било петорица, међу нама један осуђен на смрт, који не говораше ништа друго до о његовом погубљењу. Ла му рекох да му није вајде бринути о томе, него да треба тражити начина извући се из овог ужасног подрума, где мишеви јуре као зечеви у забрану једу нам хлеб и за време кад спавамо нагризају нам лице. Са бајонетом, који смо дигли једном општинском служитељу што служаше при затвору, ночнемо копати рупу у знду у правцу одакле смо чули да неки шустер удара чекићем у 1)Онове. За десет дана и толико ноћи ископали смо били шест стопа дубине. а ударање шустерово све се вишс чујаше. Једанаестог дана, када сам извукао једну циглу указа се светлост која је долазила са прозора до улице на апсанџиној соби у којој је држао зечеве. Ово нам даде нову снагу, и чим се сврши вечерње обилажење извукосмо из рупе све цигле већ повађене, било их је можда за двоја кола због дебљине зида, и наслагасмо их до врата која се отвораху унутра у апсану, па онда навалисмо на посао, али нас дан изнеаади, пошто рупа у почетку широка шест стопа, немађаше више него две на крају. Ускоро дође апсанџија са храном, па пошто није могао отворити врата, отвори прозорче и виде наслагане цигле. Изненадив се јако он нас позва да отворимо а на наше одбијање дозва стражу, па дође надзорник апсана, па државни тужиоц, па општински чиновници са тробојним појасима. И док су они већ али, по један од нас бушио је рупу што се од мрака није видело а ми би измакли може бити пре но што би они разбили врата, да се не деси нешто што нам осујети ову последњу наду. Апсанџијина жена дође да нахрани зечеве и примети скорашње рушевине но патосу, и како у затворима на спе треба мотрити, она погледа брижљиво зид и, ма да су цигле биле намештене да сакрију рупу, познаде да су померане и викну те стража дотрча. Једним ударом кундака сруши се наша грађевина и ми се нађосмо опкољени; са две стране су нам говорили да отворимо врата и да се предамо иначе ће пуцати на нас. Заклоњени иза цигала одгово-

рисмо да ће први који уђе бити убијен циглама и гвожђем. Толика огорченост зачуди их и оставише нас неколико часова ради умирења. У подне дође један онштински чиновник на прозоре, које су исто као и рупу чували, и понуди нам опроштај. Ми то примисмо, али тек што смо отклонили цигле, с врата полетеше на нас ударци кундака, сабаља и свежњева кључева, па чак и дога апсанџина нападала нас је. Она ми скочи на леђа и за тренугак био сам сав изуједан. Извукоше нас тако у двориште где нас је један вод од петнаест људи чувао док не донеше наше окове. И то се сврши; мене бацише у једну ћелију много страшнију од оне из које сам изашао, и тек сутра дан дође болничар Дитијел (данас болгтичар у болници Сен-Манде) да ми види повреде и уједе којима сам био покривен. Једва сам се био придигао од ових повреда кад дође дан нашег суђења, које је због мога поновнога бежања и Груаровог, који је побегао у тренутку кад су мене ухватили, било одложено за осам месеци. Кад је претрес отпочео видео сам да сам изгубљен: моји саоптуженици су ме теретили са злурадошћу, која се објашњава мојим испитима и ако ми они нису ништа користили и ако нису нимало отежали њихов положај. Боател је изјавио да се сећа да сам га ја питао колико би дао да не буде у затвору; Хербо признаде да је написао лажну наредбу, али да није био ставио потписе и печат и да је то урадио тек на моје наваљивање, ма да он томе ннје придавао никакву важност; најзад и судије изјавише да ништа не сведочи да сам ја стварно учествовао у злочину. Све оптужење противу мене састојало се у навођењу да сам ја набавио онај несрећни печат, па ипак Боател који је измолио лажну наредбу, ШтоФел који ју је донео апсанџији и Груар који је присуствовао раду, беху пуштени, а нас, мене и Хербоа, осудише на осам година робије. Ево извода из пресуде. Наводим га овде верно као одговор на причања, која је пакост или глупост раструбила, јер једни наводе да сам био осуђен на смрт за силна разбојништва, а други тврде да сам ду 1 о времена био харамбаша једне хајдучке дружине, која је пљачкала делижанце, а неки опет веле да сам био осуђен на вечиту робију за крађу са прескањем и разбијањем. Неки су ишли дотле да кажу, да сам наводио друге на злочин, да бих се прославио, издајући их суду кад за сходно нађем, као да није било правих криваца за гоњење. Нема сумње да су ми издајници којих има чак н међу лоповима проказивали некада планове њихових саучесника; нема сумње да је потребно да би се утврдило постојање дела, пре но што се спречи, допустити известан почетак извршења, јер озлоглашени злочинци признају и допуштају хватање само кад се затекну на делу, те за то баш и питам: има ли ту чега што личи на провокацију (навођење)? Ово омаловажавање долази из полиције где сам имао доста завадљи-

ваца, али оно пада пред јавношћу судских претреса, која не би пропустила да утврди нечасност која ми се приписује; оно пада пред радом бригаде сигурности којом сам руковао. Они који имају доказе не прибегавају оговарању, а поверење које сам уживао код познатих управннка у префектури, који су били пре г. Делаво-а, разбија та презрења достојна средства. Он је среКан, говорили су једног дана г. Англе-у у разговору о мени агенти,који су насели у једној ствари а у којој сам ја успео. — „Е, среКан, одговори им он окрећући леђа. што нисте ви среКни?" Помиловали су ме једва као за оцеубиство, а ја међу тим ни сам казну ни заслужио ни издржао, ја то доказујем ниже изнетом пресудом, а и акт о моме помиловању то сведочи. И кад тврдим да нисам ии мало сара ^ивао на ФалсиФикату треба да ми се верује, нарочито што је то на крају једна апсеничка шала, која данас кад се докаже доноси највише казну за поправку. Али то кажњавање није било због једног сумњивог саучесништва у једном смешном ФалсиФикату, него зато што се тицало једног немирног непослушног и смелог апсеника, који је требао да послужи за пример и зато ме жртвоваше. Пресуда. У име Француске Републике, једине и нераздељнве, цивилни суд округаНордског, пошто је размотрио: 1. Тужбу од 28. волдемијера 1 ) године пете, противу Себастијана Боатела, старог око 40 година, земљорадника из Анулена, Цезара Хербо-а старог 20 година, наредника у ловачком пуку у Вандаму, из Лиља, Евгенија Штофела старог 23 године, телалина из Лиља, Шана Франсоа Груара, старог 29 и по година, спроводника друге класе војних преноса, из Лиља, и Франсоа Видока, родом из Араса, старог 22 године, сада из Лиља, оптужених од стране нредседника пороте среза Камбре-ског за прављење лажне јавне исправе, која тужба гласи:

х ) Први месец у календару Француоке Републике, од 21. септембра до 20. октобра. Пр. (НАСТАВИЋЕ св)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I Суд општине пребрешке, актом својим Бр. 1731, пита: »У овом месту постоје два сеоска дућаиа, и у истима су држани и продавани дозвољени артикли по чл. 4а закона о сеоским дућанима све до 1.јула ове године. Од 1. јула ове године, сопственици држе у овима и продају све артикле као најбоље сортирана радња у вароши. Суд је позивао сопственике и саопштио им, да се строго држе чл. 4а. закона о сеоским дућанима, и у својим