Полицијски гласник

ВРОЈ 28.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 221.

хатно навођење немогућно. Материјална погрешка другог одељка § 41. лежи баш у томе што заборавља да се умишљај код преступа мора тражити не само ту где га закон изрично прописује, него и ту где га он ареКутно прописује, где се из природе деликта види да он нехатно не може бити извршен. 4. Желети би било да закон не употребљује неодређене изразе који онемогућавају да се његова намера сазна. Тако на пр. вели други одељак параграФа 192: „Ко уклањањем жига, којим ое ови знаци (марке) понигатавају или другим којим начином иде на то да овим знацима да изглед као да нису употребљени..." Шта зиаче речи: »иде на то?" Да лИ је довољно да виновник иокушав а да утре жиг са марке, или је нужно да је он то Фактички и учинио, свршио радњу? У оба случаја он »иде на то к , али се оба случаја својим обимом несразмерно разликују. »Чиновник, вели § 321., који своје звање или иоложај злоупотреби, те некога принуди да нешто учини.... чиме се ма какво његово право вређа или крњи. к Право се в крњи с( . Овакав израз, и још неколико њему сличних, нису за закон. Он нити је праксом стекао право грађанства, нити је естетички леп, нити је технички неопходан. Не имопнује ни једна духовна творевина, као ни човек, кад неочешљана изађе пред свет. III. Ја од нове комисије која сада пројекат прегледа очекујем пре свега преко нужне материјалне измене. Формалне погрешке могу се и њој врло лако поткрасти. С тога мислим да би корисно било да пројекат ире деФинитивног утврђења текста проучи један добар познавалац српскога језика. Свуда где мисао није савршено јасна ваљало би да му реФерент комисије саопшти њезин циљ па да он том циљу даде тачну мисаону Форму. Ко зна како се у практичном правосуђу задажу безмерне духовне силе да се закон тумачи онако како коме треба, мора учинити све да закон буде јасан и да бар самим собом искључи самовољу. Берлик 1911.

§ 222. КР. ЗАКОНА.

У јеДном од последњих бројева овога листа, а у рубрици: »Белешке из судске праксе по кривичним делима, с( саопштена је једна одлука Касационог Суда (од 22/4 1908 г. Бр. 5144), која додирује питање о примени тачке 3. § 222. кр. закона. И ова одлука Касационог Суда и одлука Апелацноног Суда Бр. 21 ј 7., која је донесена поводом поменуте одлуке Касационог Суда, имају тежњу да утврде: како се све крађе, иоменуте у тачци 3. § 222., казне као квалиФиковане крађе, без обзира на вредност покрадених предмета. То гледиште, на послетку, усваја и сам г. Ђуричпћ, који ове одлуке и саоитава и критички пропраћа.

И ако ово није први случај код наших судова, јер је уираво оваква пракса стална, ипак ми налазимо, да је она погрешна. А погрешна је, велимо по овоме: Као што је познато, наш кривични закон у доба свога постања, делио је крађе на просте и опасне, дакле ио начину извршења. Од простих крађа изузео је иступне у вредности до 60 гроша чаршијских, а за све остале иросте крађе поставио је само ту разлику, што је код једних узео минимум казне месец дана, а код оних из § 222. три месеца. Овај систем поделе остао је све до 15. јуна 1863 године, када се у § 391. већ поставља јндно ново правило, јер се вели: »Свака ироста крађа у вредности до 200 ?роша да се казни до тридесст дана затвора, а у § 221., пак, говори се само о простим крађама преко ове вредности. По томе, од тога времена, свака крађа до 200 гроша чаршијских. ако није опасна, морала се узети као истуина крађа. Изменама пак, од 10. јануара 1879 године, овај системподеле по вредности иокрадених иредмета појачава се још више. 'Гако, и § 221. и § 391. кр. закона, који одређују категорију крађа, везују ову за вредност иокрађе, па то чине и § 221 а и § 223 6. истога закона. По томе, све ове одредбе, које су постале једновремено са оном из тачке треће § 222. кривичног закона (10 јануара 1879. г.), имају задатак да утврде: кад се извесне крађе казне као иступ а кад као преступ, и за основицу те разлике узимају само вредност крађа, а не начин извршења, јер он игра пресудну улогу тек у разлици, која се тражи између простих и опасних крађа. Та околност, што су крађе кошница, платна с белила, сабраних плодова и тако даље, нарочито унесене у § 222, не може да измени правило постављено у § 391. и 221. поменутога закона, да се разлика између иступних и преступних крађа изналази само по вредности, јер ова околност преставља изузетак само у томе, што казне из § 222. сматра као теже од осталих простих крађа о којима говори § 221. јер је за њих минимална казна три месеца, а код осталих простих месец дана, али, наравно, само у оним случајевима кад је њихова вредност преко 200 гроша чаршијских. Ова отежица казнене одговорности правда се тиме, што су ови предмети покрађе поверени бризи јавне сигурности. Да све крађе из § 222. кр. закона долазе у ред простих крађа, види се из § 223. који за појам опасне крађе поставља сасвим друге погодбе, као што то чини и § 223 б. за крађу стоке. Да је законодавац хтео да крађе о којима говори тачка трећа §222. реченог закона изузме од општег правила, он 6и и за њих учинио изузетак у § 391. као што је учинио за крађу стоке и земљоделског алата, кад је и једну и другу одредбу донео једног истог дана, јер се иначе неда разумети нити чиме објаснити тај поступак закоаодавца, да полицијским и општинским властима да право

суђења крађе стоке и земљоделског алата у вредности до 100 гроша, ма да су и ови предмети покрађе поверени бризи јавне сигурности, а да им то право одузме за покрађу снопова у вредности од 2 динара, макар да се и ове крађе врше под истим погодбама — у пољу. Понављамо, тешко је импутирати законодавцу толику неувиђавност, да он много блажије казни крађу стоке, учињену под истим погодбама, само у намери користољубља и шпекулације, од крађе жита, сена и т. слично, која се учни у тренутцима борбе за живот свој, своје породице или стоке, под погодбама, дакле, које у културном свету своде казну на минимум, или је чак и искључују. Покрећемо ову ствар у тој доброј намери, да наше судије промисле што више о њој, како би се колико толико смањила неправда која се чини применом § 222. и код оних случајева, где је вредност покрађе испод 200 гроша, с обзиром на друге крађе исте вредности. Дим. С. КалајџиЂ

ПОУЧНО-ЗАБАВНИ ДЕО ВИДОКОВИ ЖЕМОАРИ.

(НАСТАВАК) Сви се погледаше, и дознадосмо да се тражи печат који је служио за озваничавање лажне наредбе о пуштању Боателовом. Под сумњом као што се види да сам њега сакрио, преместише ме у општински затвор и метнуше ме у ћелију оковав ми десну |>уку и леву ногу заједно, и леву руку и десну ногу заједно. Ћелија је била толико влажна да се слама коју су ми дали, окваси за двадесет минута тако, као да је потопљена била водом. На овом страшном месту остао сам осам дана, и не решише да ме врате у општи затвор док се нису уверили, да је немогућно да бих ја вратио печат обичним начином. Докучив да ће ме превести направим се, као што се то обично у оваквим приликама ради, да сам тешко болестан и да ћу тешко дочекати сутрашњи дан, а нечистоћа у овој ћелији чинила је моје понашање сасвим природним. Шандарми падоше у замку; везаше ми само очи марамом, а пошли смо на Фијакеру. На путу скинем мараму и отворим вратанца таквом вештином, каква није виђена још, и скочим на улицу. Жандарми су хтели полетети за мном, али због сабаља и чизама они с муком изађоше из кола кад сам ја већ био далеко. Побегао сам одмах из вароши и, јоот увек решен да се где укрцам, дођем у Дикерк са парама које ми је билапослала мати. Ту се упознам са једним пуномоћником трговаца једне шведске лађе, који ми обећа примити ме. Чекајући полазак, мој нови пријатељ ми предложи да идем с њим у Сент-Омер, где је имао кунити велику количину би-