Полицијски гласник

БРОЈ 30.

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 235.

По нахођељу поротнога суда оитуженн нису били свесни о томе, да оваквом својом радњом чине коме неправду. Поротни Суд верујс одбранн љиховој, да су они били убеђени у то, да се у томе случају нма да сматра за пуноважну одлука већине и да они могу своје мнење да ставе одвојено написано. Ово још и по томе, што су по уверењу поротника Н. оба оптужена честити и поштени људи, те им се као таквим треба да поклони вера њиховој одбранн". Са оваквом мотивацијом Поротни је Суд изрекао: да оптуженици нису криви. С тога је Првостеи. пожарев. Суд оптужене по § "241. кр. с. н. ослободио као некриве. [Пресуда од 4. XII 1909. №28645]. Ову пресуду оснажпо је и Касациони Суд решењем 1 одел. од 30. XII 1909. г. № 14773. У оделењу Касацноног Суда има одвојено миење двојице судија, које гласи: „Ништимо пресуду. зај 'дно са одлуком Поротнога Суда, јер је овом одлуком утврђено постојање дела из § 120. казн. зак., за које није ни надлежан Поротни Суд, а поротници ннсу ни могли оптуженога извинити неразумевањем закона. јер, прво, незнање закона не цзвињава, а друго, утврђено је, а у пресуди није цењено, да је председник оитужене убеђивао да по закону морају потппсати поротну одлуку, дакле и са законом су били упознати, иа опет нису хтели потписати судску одлуку, те тпме осујетили за тада пресуду, дакле одрекли суђење«. Прећи ћемо на оцену изнетога случаја: Побуде Поротнога суда свакако су погрешне; оптужени се не могу да извине неразу мевањем закона. (§ 3. казн. зак.). Овде то не може бити у толико пре, што су они повредили закон и после изричне опомене и објасњења председника суда: да они морају одлуку потписати, ма да се с њом не слажу, јер је такав закон. Поступак оптужених, њихово одрицање да изврше своју поротпичку дужност, у ствари није нпшта друго, већ, како се то правилно у одвојеном мнењу вели одрицање суђења. А већ кад стојп одрицање суђења, кад дакле оптуженици нису ни судили [а нису судили, кад нису хтели одлуку да потпишу, а она без тога не важи — чл. 27. и 31. зак. о Пороти] онда они нису ни могли суђењем неправду да учинс. Са ових разлога овде нема дела из § 127. пос.т. одељ. к. зак., и закључак поротнога суда да оптужеин за ово дело нису криви тачан је. Сад наступа питање, је ли требало, као што се то хоће одвојеним мнењем, да се оптужсиицима суди за дело из § 120. к. зак. Наравно у томе случају ваљало би ништити нресуду и препоручити суду да поступи по чл. 34. зак. о Пороти у вези с § 209. крив. с. пост., и да сам, без учешћа поротника, донесе пресуду по овоме делу. Ми се не слажемо с овим гледиштем. Тачно је да иерадња оптуженнх садржи све карактерне знаке деликта из § 120. к. зак., али само онда да су оптуженици — државне судије или чиновници, који имају власг да суде [н. пр. код нас иолиц. чиновници по иступним делима]. Пропис § 120. к. зак. не односи се на по-

ротнике; то је истпна погрешно, али је тако. Да је овакво разумевање иом. закона правилно, најбоље се види и из наређења § § 107. и 127. к. зак., у којима се поротници изрично иомињу, а тога у § 120, к. зак. нема, па сс не може ни претпостављати. Стоји дакле да се оптуженимане може судити по § 120. к. зак. нити по коме другом закону, јер је предвиђено да се у цагаем казн. зак. или у закону о Пороти криминалише овакав поступак поротника. Све што се у конкретном случају могло и требало да учини, то је: да се оптуженици ио сили § 328. кр. с. пост. осуде на плаћање свију трошкова око извиђања, и права је погрешка, што их суд на ово плаћање није осудио. И тако, ако се у нашем правосуђу и даље задржи установа Поротнога Суда, онда би ову законску празнину требало понуннти и нрописати осетну казну за овакве неисправне поротнике. 1 ) (иАСТАВИЋЕ СЕ)

КАД ИМАЊЕ, ПРОДАТО ЈАВНОМ ЛИЦИТАЦИЈПМ. ПРЕЈ1АЗИ У СОПСТВЕНОСТ КУПЧЕВУ?

Питаље ово није ново. На против, оно је старо толико исто, колико и сам наш закон о поступку судском у грађанским парницама, јер се оно јавља иза сваке извршене продаје непокретне имовине у смиолу §§ 479. — 481. поменутог закоиа. Расправа његова, у већини случајева, припадала је административним властима, и она је, у колико је бар нама познато, била разнолика до невероватности. Тако, некад је признавато да је куиац сопственик од дана самепродаје; некад од положеве излицитиране цене, а некад, оиет, тек од дана примљене тапије. Ми немамо моментано при руци података, да утврдимо све те примере, јер их нисмо у своје време нотирали, али то нам, у осталом, није ни потребно, јер то није страно ни једном од полицијских чиновника ни пређашњих ни садашњих. Да се ово питање овако разнолико расправља, узрок, наравно, лежи у томе, што оно самим законом није изречно регулисано, него је цењено с обзиром ка законске прописе, који говоре о својини, и решавано према субјективним иогледима па ово. Далеко од амбиција, да ово питање решимо потпуно правилно, ми ћемо изнети овде само наше мишљење о њему, те ће то бар послужити као повод, да о њему кажу своју реч и компетентни људи, а да се њиме позабави и само законодавство Да би се могло одговорити на постављено питање: кад купац постаје сопстве-

г ) Види у овом погледу н. пр. § § 56. и 96. закона о устројству судова за Царевину Немачку, гди је нрописана казна од 5 до 1000 марака, за шеФене и поротнике «који на време не дођу или се на други начин од својих дужности извлаче^.

ником имања, мора се прво одговорити на питање: кад престаје сопственост дотадашњег господара. Ако би одговор на ово питање везали за одузимање имања по 466. б. гр. суд. поступка, онда би то била погрешка, јер се ту одузима само државина имања, а сопствеником остаје и даље дужник, са правом да и даље задужује то имање и обезбеђује нове повериоце. Исто тако била би погрешка, кад би се имање везало за сам дан продаје, баш у свима случајевима, јер дотадашњи господар губи по продаји сопственост само тада, ако продаја постане снажном, и ако купац испуни услове из § 483. поменутог закона, — ако положи новац у року од шеснаест дана, од дана извршиости продаје, односно све до на дан одређене друге продаје. Према томе, дакле, дотадашњи господар престаје бити сопствеником онога дана, кад је продаја извршена, у свима случајевима кад је нродаја извршном постала, ма да се сви приходи са имања прибирају у корист повериоца све до дана, докле купац положп излицитирану суму. Из овога опет, излази, да купац улази у господарство онога дана, кад положи излицитирану цену, јер је он са своје стране тада испунио све дужности, које је и по закону и по обвези имао даиспуни, па да му се сопственост призна. Наравно, да се овде одмах истиче питање: како се овакво гледиште може поклопити са прописнма § 292.—298. грађанског закона и Височајшом Уредбом од 13. јула 1850. год. В№ 1197., по којима је једини доказ о сопствености тапнја, о којој се говори и која се претпоставља и по § 489. грађ. суд. поступка. Ми признајемо, да је по нашем грађанском закону тапија доказ о сопствености, али одмах изјављујемо да она није и једини доказ. Тако и судска пресуда, и поравнења, и уговори закључени и потврђени судом, доказ су о својини. У овом случају, који ми третирамо, доказ о својини сачињавају протокол лицитације и признаница власти о примљеној лицитационој цени, јер су и то јавне исправе по § 187. грађ. суд. поступка, с обзиром на ову законску изузетност. Оне се доцније замењују тапијом коју суд издаје, али се никако сопствеиост не може везати за дан њенога издања. То се не би могло дозволити ни по томе, што би по спорости администрације право купца могло бити потиснуто у недоглед, а и по томе, што би се на тај начин дотадашњем господару признавало право сопствености и после извршене продаје, а то би могло донети те незгодне последице, да се повериоци његови обезбеђују и после извршене продаје. Ми смо напред поменули, да би приходи, који би се прибирали са продатог имања од дана извршене продаје до увођења купца у господарство, припали повериоцима дотадашњег сопственика, односно њему самом. Поричући му, пак, право сопствености после дана извршене продаје, ми изгледа, иотиремо самп своје тврђење.